Još sam u taksiju razmišljao kako Beograd miriše na more. Sedim na kožnim sedištima, i gledam ljude kako jure da se zabave večeras, jer petak je zaboga. Svi smo valjda pretplaćeni da nam mora biti super. Taksista vozi haotično, psuje neku ženu sa kolima ljubljanske registracije, koja želi da skrene u ulicu, u koju se ne skreće. Taksisti uvek sve znaju, moraju svima da pokažu kako su oni pažljivi i skreću samo tamo gde se sme, makar vas vozili okolo naokolo, samo da skrenu tamo gde se sme...

Radno vreme se završilo kod obućara. Ja sam mahnito slao sms-ove Ž. jer mi trebaju jebene pare. Ichigo je ubeđivala obućara ta njene sandale mogu da se poprave. On je rekao ali koštaće vas hiljadu dinara. Ichigo je bila uporna. Pa šta, rekla je, želim da ih popravim. Nekada te zanatlije ne znaju da njihove mušterije žele da poprave neki krš po svaku cenu, iako možda za te pare mogu da kupe dve nove iste stvari. Ali, Ichigo-u nešto znače te sandale. Video joj se onaj sjaj prošlosti u očima. Samo što obućaru nije rekla, pa zaboga popravite ih, znate koliko sam stajala u njima, koliko mi je njih prilazilo, kako sam mrdala kukovima njima... Hoću da se to vrati... Jel vam jasno? Tih vaših hiljadu dinara me ne zanima. Imam ja platu za to. I obućar je pristao.

Posle smo išli na kolače. Br, Ichigo i ja. Naručili smo Čiz kejk (Br), neku korpicu od karamele (Ichigo) i krempitu(ja). Posle je došao i B. On je naručio kafu. Jao, što je to divna poslastičarnica. Kao da se sa zidova sliva krem. Imaju i providni lavabo u klozetu. Br je pričao o klozetarki iz Kolarca, koja piše divne pesme. Ja sam rekao da bih voleo da napiše zbirku pa da je promoviše u Staklencu ili nekom drugom velikom klozetu, i da bih rado napisao recenziju za to. Br je baš bio smoren od kratica na tastaturi. Dosta mi je više tog ctrl-a.

Onda sam pričao o komšiji koji je u novinama izjavio da voli čarape. Voli čovek i kutlače, ali čarape su mu super, jer su skrivene. Trenutno nema nikog u tom stanu. Mrak. Mogu samo da pišem o mraku tog stana i uličnom svetlu koje obasjava lamperiju tog stana. Međutim, ispod stana u mraku, vidim kuhinju. Fensi kuhinju. Sve je kao ono kada Duška Jovanić pošalje nekog da vam slika bide, pa napiše ispod slike Zdravko Čolić provodi prijatne trenutke u ovom kutku. E, ta kuhinja je u tom fazonu. Nikada se ne kuva, vidi se iz svakog aviona koji sleće na Nikola Teslu. Kuriozitet je što žena ima Jordi Lambandu iznad šporeta. Trenutno su u kuhinji 3 ribe. Mislim da je tu vlasnica kuhinje, koja najviše voli da brije noge baš tu, isped Lambande i njene prijateljice koje se cerekaju. Valjda misle da je i dalje in pričati o kurcu i deliti se kao junakinje Seks i grada ili ne daj Bože Očajnih domaćica. Deluju poprilično dosadno.

N. je juče kupila monaške papuče u Šubidu za 6500, oo dinara (nije normalna, a u Grubinu baš ima lepih papuča, pri tom nisu monaške, nego lepe), onda neki FIFA sat (sic!), nije mi rekla koliko je na to pukla, onda je u Lush-u ostavila ravno 4700, oo ili manje, ali 4000 svakako, kupila je u GAS-u afričku tuniku, lepe su kese iz GAS-a, lepše od Zare, da nosiš doručak za posao ili nešto slično... Ali, N. ne radi, jebi ga, nema kolegama da pokaže kesu, da ima nešto iz te i te radnje. E, jebem ti šoping, ako sledeći dan ne staviš musli u jednu od fensi kesa.

I tako... Opet sam umoran od ovoga. Pisaću kada budem imao želje, jel vam to jasno? Svakome kome je ovo zanimljivo, neka malo pati, što me nema... Jel da da super pišem, baš sam strava... Baš sam mislio da napišem sam sebi neki komentar, u stilu, kako si ti strava, zašto ne pišeš više, i to...

Ljubav svima vama ako ste ikada ušli u ovo...