P kao ponedeljak

Uh, kakav dosadan početak nedelje. Jedva sam ustao. Nesanica me mučila do zle dobi. Baš je zla ta dob, kad je pustila mozak na turn off. Moram malo da koristim ove tuđice, da ljudi vide da sam socijalno biće, i da mi dobro ide da metnem na kraju rečenice, neku poštapalicu.

Svi u firmi čekaju neku hranu. Svima cure bale. Valjda je ostalo neke rane od svadbe. Udavala se ćera našeg izvršnog direktora. Ima i foto sešn, u kolima, sa bidermajerom, burme, ima sve... Kao kada izađe tekst pa ispod napišu kopirajt baj Glorija, kao da niko više nema prava da nakači kako su mladenci srećni ispred zaklanog praseta. Ovo je kažu bila fina svadba. Ali, eto ostaci se čekaju. No, izgleda da nisu ostaci, nego bogme silan ketering. U, jee, proje sa letećim listovima pršute.

Stalno kopam nos. Imam neke skorene sline, koje me mame. B. kaže da je to mozaična bolest nosa. Verujem mu, ma šta to značilo. U stvari, super je imati nešto što se zove mozaična bolest. Možda da obojim sline, pa da bude vitraž.

Upravo sam se izvukao sa nekog dosadnog sastanka. Samo traže ideje. Nisam ja pupma. Kao koliko ćete litara super ideja? Imamo i bezolovne. One su malo jeftinije, jer su jadne, nemaju olovo u sebi. Lake su. Lake ideje nikad ne polete. Što ovo dobro zvuči!

Ne znam kako, ali moram da kažem da se Maratonac probudio i da ga je E. Opet pustila u odaje. Nije ništa pitala. Samo je ćutala. Valjda. Ne znam detalje, samo mogu da zamislim te male nožice kako se grče od zadovoljstva. Ponekad kada razgovaram sa ljudima, pokušavam da zamislim njihove orgazme. Da li se onako šćućure, i ječe u sebi, ili vole da se nedojebani komšiluk smori, pa vrište na sav glas kako bi ceo svet znao da se još jedno zadovoljstvo desilo, upravo tad u tom času, dok neko gleda dosadan film na Pinku i jede toto keks, iako mu suvišni kilogrami odavno kvare reputaciju.

Razmišljam o tome kako se to desi da se čovek u nekom periodu svog života (recimo blizu pedesete) skroz smori od svega i uvene. I samo tako vegetira. Znam dosta takvih ljudi koji nemaju života u sebi, nego eto imaju žute zube, kamper cipele, i znaju nešto malo o pop sceni Njujorka osamdesetih. Ono žurke, Vorhol, Morisi, Džon Votersa ako spomenu to je već haj kles. E, ti ljudi tako idu, nekako kroz život, skroz mrtvi, samo pričaju o prošlosti, i sve im je okej, pa im posle kažu kako su fini, nikog ne vređaju. Mislim da su to ljudi bez reakcije. Ti koji ne vređaju nikog, to su ljudi koji ne reaguju. Uvek imaju taj izraz lica – pa fino je, da, da, znam, to mi liči na Grejs Džons, na jednom koncertu sedamdeset i osme je nosila to na levoj sisi. Super je to. I tako stalno. Ne znam kako mi je ovo upalo u moždanu brazdu, ali ko velim, kad je već upalo, što da ne podelim sa vama. Humano je ono što imaš da podeliš sa ljudima, zar ne?

Ichigo je u dilemi. Ali, u životu se mora ići prema strahu, iako ja to skoro nikad ne radim. Ali okej, ja sam posebna vrsta pičke, to za mene ne važi. Prosto, mora se uvek preseći u pravcu rizika, jer i ona dosadna kampanja za Šetača je bila – Najveći rizik je ne rizikovati nikad. Nadam se da sam dovoljno jasan. Kome nije jasno, ništa mu ne mogu. Nikada mu neće ni biti jasno. Znači ako ne razumete, u specijalnu instituciju, ili zovite Olju Bećković sve dok vas ne uključi da glasate.

Maštam da odem, daleko, daleko, da počnem sve iz početka. Bože, koliko sam puta to sebi rekao. Ajde, da sve lepo ispočetka, nećeš toliko prljati za sobom, nećeš ostavljati prljave sudove po nedelju dana u sudoperi, nećeš nositi gaće po nekoliko dana, rezaćeš nokte kad treba... O božeeeeee koliko je to loših navika? Gde je tu droga? Porivi? Prolivi? Kurzivi?

Uh. Dosta je. Sad sam u teškoj drami. Iskuliraću malo.