Billie Jean

Već je dosadno. Poslednja dva dana je užasno dosadno. Ništa mi se ne radi, i samo bih tako blejao i listao časopise. Ne bih pričao, samo bih sedeo u nekom kafeu, recimo na Campi di Fiori, u onim stolicama iz italijanskih starih bioskopa, one drvene i gledao bih ljude. Posmatrao bih kako žure, kako se nerviraju, kako rastežu i gube vreme, kako su nesrećni ili srećni, kako žele da iskoče iz svoje kože, kako kupuju cveće.

Opet sam imao nesanicu. Nije mi se spavalo. Gledao sam 48 sati svadba. Bili su u Surdulici. Mislim da ništa nisam razumeo šta ti ljudi tamo pričaju, molio bih produkcijsku kuću Emotion da se u tim slučajevima seti da postoje titlovi. Elem, tvoje se baš volu, i žele taj brak, i venčanicu, i Tunis... Rekli su da su već bili na medenom mesecu u Pirotu, ali to im nije dovoljno.

Jutros mi je stigao sms od Jukebox-a. Obožavam kada čujem zvuk sms-a, potrčim ka telefonu, i onda mi sms šalje Telekom Srbija. Super povoljno obradujte osobu. Koju osobu? Koga bre da obradujem? Da li su oni normalni? Jel oni u tim svojim bazama vode računa o single personama ili samo vode računa o našim računima?

Majkl Džekson mi vrišti na ušima. Razmišljam o tome šta on sada radi? Da li isto tako vrišti u svom kupatilu, jer ne može da potrefi usta, da stavi puder, tresu mu se ruke. Da li u kući ima ogledala? Da li je sve zamračeno? I da li ima svoje dvojnike koji su isto tako unakaženi, koje šalje u kupovinu, da ih snimi kamera, i da se napravi dokumentarac u kome će on izgledati kao manijak. Da cela planeta može da kaže, bože on je bolestan, on kupuje porcelansku činije od milion i po dolara, jer nema šta drugo u životu da radi. Kako su smešni ti dokumentarci o poznatim ljudima, gde su predstavljeni kao duševni bolesnici. Kao ono Vitni Hjuston završila u urgentnom, sa metalnom cevčicom u nosu u kojoj su našli pola kile belog. I onda svi kažu, bože, bože, bože, dobro je što nismo popularni i poznati, vidiš kakav je njima život. Mi smo sretni sa našim malim životima u kojima prašina pada po plastici diskova na kojima su slike tih ikona.

Nije mi jasno zašto već jednom ne počnu da prave prave ikone, od drveta, tipa Sv. Britni Spirs, sa sve oreolima, i kandilom, koje bi bilo na baterije. Ej, super ideja za izložbu. Hram šou biznisa. I uradi se sa sve oltarom. Madonnin oltar. Svakako je ukrala ime katoličkoj crkvi. Bilo bi super da se napravi kalendar slava sa poznatima. Tipa crveno slovo – sveta Šer, ne sme ništa da se jede, posti se, i samo se oblačimo kič. Joj, to bi bilo super. Sveti Robi Vilijams, samo droge tog dana. Priložite prilog za kokain Ace Lukasa. Super. Onda bi imali i kanonizovane svece, tipa Cece i Jece.

Ichigo i ja doručkujemo pitu. Listamo Gloriju. Drama Vesne Pećanac. Žena Erika Kleptona priča o svemu. Kako Erik mrzi podgrejan ručak. Ivana Vujic sa nekim krep papirom oko vrata. Kao performans umetnica. Slike iz francuske ambasade.

Neša Klik i Sandra Perović. Fešn i film, para dva, grli li se, sve do pola dva... Borka i Prpa. Na sledećoj strani – Isidora i Ceca, izazivaju pažnju javnosti. U toj Gloriji, i dalje, su mi jedino najinteresantniji naslovi. Hvala ti Duška na naslovima. Majstorica si.

Opet su tu naše dosade. Providne devojke. Jedna ima suvu kožu, druga ima oklembešena usta. Ima tu donju usnu koja visi i tako se nekako klati. I vlaži se non stop. Ova druga ima nekringer za biceps, ono kao Kleopatra, samo od aluminijuma. Ima i neki veštački cirkon. Imam utisak da se baš loše jebe i da samo vrišti, a to je kao muškarcima strava. U jeee vrišti, znači dobar sam jebač!

Super je u Pošu. Bio sam sinoć sa N. I radi neka sponzoruša za šankom. Ali mi je donela led uz koka kolu iako nisam rekao. Misli devojčica, mislim se. Super. N. priča o Vanji naravno. Ja serem o B. naravno. Onda oboje pričamo o N. Shvatamo da je to smor. Njoj zvoni mobilni. Neočekivano je ljubazna. Ljubazna, da mi se prdi od toga. Zamišljam da živim baš u toj kući u kojoj je Poš. Lepo skrovište u ulici Svetozara Markovića. U ulici u kojoj Leta na krovu svoje zgrade ima ofarbanu kadu, u kojoj leži. Snimili su je i za b92. Da svi vide kako može da se uživa u gradu. Leta kaže da se ne maže faktorima. Ništa ona to ne voli.

Danas idem kod obućara po tašnu, a Ichigo po one sandale prošlosti. Videćemo ko će pre stići.