Vetar koji ventilator duva

Drugačije je. Definitivno je drugačije. Majke mi moje mile, posebno je. Veče. Gledamo se Drvo života i ja, i razmišljamo ko tu video kaseta u novoj kanti gradske čistoće. Video sam video kasetu kako leži povređena na podu, na asflatnom podu. Utroba joj izašla van, sav sadžaj se pomutio, i više niko ne može da je vrati u život. Tužne su te odbačene stvari. Te lutke išfrljane hemijskom po glavi, bez jedne ruke, jedna cipela, čizma, fotelja bez naslona... To su invalidi đubrišta. Voleo bih da RUDO brine o njima.

Sedim sa Nedom u Speak Easyiju. Povredilo je što sam za M. rekao da je kidačica klitorisa. U pravu je. Nekada nisam kako treba, a želim da se ljudi prema meni ponašaju lepo. Nije to fer. Žao mi je sad što sam to rekao, što sam to prevalio preko usta, taj teret sintagme. Nedu sve pogađa, svaki sms, svaka reč, na sve reaguje. Pa, neki bi ovde rekli, neki koji ovo isto čitaju - Mlada je ona. Mlada.

B. i ja gledamo u nebo. Pored nas bizarna porodica iz neke pribaltičke zemlje (nikada nisam znao šta to znači, ali mi lepo zvuči da sad to turim tu) hrani pekinezera vodom. Ljudi sa psima su baš nekako čudni. Čovek u lepim patikama, i sličnim mojim očima čita članak UVOD IZ JEDNOG U DRUGI BESMISAO... Dugo se zadržava na kulturi, neće na dobro. Neće. N. se celi dan nervirao što nema tog Šilea, što je pobegao nekom drugom u ruke. Ma čemu te monografije, molim vas, ko tu zarađuje, ko - ti što štampaju ili oni što pare oči nad reprodukcijama, nad uslikanim originalima... Ja nešto pričuckam non stop, tražim pažnju neprekidno, gledajte u mene, gledajte nemojte okretati glavu... Molim vas gledajte u mene, gde su kamere, molim vas...

Šetam tako, čujem samo zvuk udara peta po krajevima puminih japanki. Gledam u nebo koje se menja iz trenutka u trenutak. Razmišljam koliko u ovom gradu postoji priča. KOliko se ljudi u ovom momentu srelo ili posvađalo. Koliko njih je usamljeno. Koliko njih se drogira. Koliko njih imaju seks. Koliko njih nemaju ništa. KOliko njih podiže novac sa automota. Koliko njih nema dinara. Koliko njih je na aerodromu. Koliko njih je tužno. Koliko njih nema prijatelja. Koliko njih se smeje. Koliko njih je upalilo lampe? Hm? Evo i Borka mi je tu pred očima. Borčica. Borovina.

Uprkos svemu, ja mislim da za sve postoji neki razlog. Ali, za sve! Ama baš za sve! Eto tako.

Moram da zakopam, da pohranim negde tu Lampu. Moram. Džaba mi sve.

Izvinjavam se svima vama koje sam opterećivao svojom fikcijom.

Izvinjavam se svima vama koji ste me trpeli što sam je palio gasio.

Izvinjavam se distribuciji na pojačanom naponu.

Izvinjavam se Nikoli Tesli što je sto i trideset šest sijelica puklo u komunikaciji.

Izvinjavam se sumnjama što moram da im priznam pobedu.

Eto, pa do neke sledeće lampe, moji prijatelji.

Svi se toplo nadamo vrućini Ljubljane.

Ovo je najtoplije leto ikad, tako su najavili.

Videćemo.

Abnormalno fantasticno

Pitam se kako se postaje Luna Lu? Kako se postaje Jovan Cirilov? Kako sve to? Jel to samo neko odluci ili kako? Koliko kanti govana mora da se popije? Ne znam.

Sedim u Speak Easyju sa Petrom. Petar ima crvenu kosulju. Lepo ispeglanu. Nosi papuce, ima nokte na nogama, one plohe, skakaonice. Pricha mi o scenarijima. Zagrejan je. Nekako ima tu energiju. Zainteresuje coveka. Ti ljudi sto mogu da zainteresuju. Lampa non stop obasipa case tecnom cokoladom. I oduva siske. Pa onda malo metlom pocisti ispred sudopere.

Jutros sam stigao vozom. Debeli covek je hrkao. Stari covek se pored bunio sto voz kasni. Njegova cerka se bunila sto Romi koji nisu navikli na higijenu ciste voz. Njena deca se bunila sto u vozu nema pice. Domacin u spavacim kolima kopao nos i listao koga i kad sve mora da probudi.

Sunce u Beogradu, ali kao da nisam ni tamo ni ovamo. I u Crnoj Gori sam imao utisak kao da to nisam ja.

Radujem se da cu otici u tu Ljubljanu, valjda ce biti lepo, Ana, njeni prijatelji, promocija, sve to... Covek valjda ne sme da se nada. Ne sme da da sebi oduska, jer onda krene sve nizbrdo. I Sizif se nadao, ali eto nista se nije desilo.

Darko treba da dodje. Pa neka dodje. Da oseti malo sibu asfalta. Da ga ulica nauci zivotu.

Neda ispravila kosu i ne da da joj se kosa dira.

Tijana mi pisala poruku. Napisala da u roze torbi ima kamen u obliku srca.

B. sladak kao i uvek. Bolela ga glava, ali nije mi odma trazio aspirin. Kupio sam mu bojice. Crtkao tako po meniju. Uveseljavao zakon. I tako.

Dosada. Zvao sam tako danas Sandru, Gocu, Nadu, Miru, sve sam tako iz dosade zvao... Ma nisam iz dosade, hteo sam da vidim sta rade, a nista ne radi niko, svi su u nekakvim minusima. I tako...

Minus i minus daju providnu karticu valjda.

Necu vise pricati o bezobraznim stvarima.

Valjda ce mi neda napraviti porno piktograme.
Sto ovo sve zvuci dosadno.

Osim, smrti Lune Lu. To bi bilo lepo. Luna Lu u golumbariju.