Sve što možete da izgubite je BOL

Sve je prekiriveno oblacima. Gustim oblacima koji neutešno plaču. Sumoran dan. Izlazim iz kuće u New York patikama. Osećam vlagu i vodu koja se sliva niz sve na šta naiđem. Trčim preko klizave ulice, jer uskoro će biti zeleno za vozače. Mimoilaze me ljudi, neki idu na posao, neki u školu, neki na trening, neki ne idu nigde, ne znaju... Vozač tramvaja me pušta da pređem na sledeće sigurno ostrvo... Ulazim u Drinčićevu ulicu. Skele, renovira se zgrada. Žena u crnom šeširu me gleda. Gledam i ja nju. Mimoilazimo se, dok nam se kišobrani grle u vazduhu. Drinčićeva je paralelna sa Knez Miletinom, a ja sam tamo ostavio dosta krvi. Ponekad mislim da sam tamo sve ostavio. Ali, to je nemoguće. Opet me boli testis, ili nešto iznad testisa. I jutros je stigao mejl - jel ti živiš ili čekaš da umreš? To je super pitanje. Ja ne znam. Mislim ni da Zlopaša ne zna.
Nastavljam da hodam mokrom ulicom. Iz jednog ulaza izlazi mladić. Ima belu kapu, to su oni kačketi koje prezirem, ne znam kako da objasnim, ali prezirem takve kačkete, kao retro su. Mladić ima prelep mantil, i prelepe cipele. Laptop na leđima. Nema kišobran i tako hrabro se kvasi. Pitam se o čemu misli? Kako je ustao? Da li ga je neko iznervirao već od ranog jutra? Gde ide sada? Zašto tako žuri? Vrat mu je već mokar, jer oblaci BAŠ plaču. Želim nekako da uđem u njegov život. Tako me ti ljudi privlače i pitam se da li sam ja nekome tako privlačan. Tražim broj 29. Čudno su numerisani ulazi. Ali, nalazim lako. Pored ulaza stoji N. Čeka me. Treba da snimimo neki off. U nekom studiju. Zvonimo na interfon. Ali, kompozitor i snimatelj zvuka kasne. Niko ne dolazi na vreme. Svi su opušteni, jer groozan je dan, i nikome nije ni do čega. Prolaze ponovo neki zanimljivi ljudi, i ja se pitam kako ih nigde ne srećem. Ko su ti ljudi? Gde žive? Zašto mene ne poznaju?
Flashback. 1.ent.speakeasy.noć
Momak sa zelenim pramenom ulazi na glavni ulaz. Gužva je. Sve je puno, skoro da nema ni jadan sto prazan. Momak pronalazi sto za dvoje. Seda. Gleda okolo unezvereno. Svi su mu čudni. Nekako bi hteo da pobegne, ali čeka M. glumicu. Dogovorili su se oko pola osam. Momak šalje poruke non stop, jer ne zna šta drugo da radi. Traži ljude iz imenika, kojima odavno nije poslao ni jedan sms. Teško je to naći na telefonu ovog momka. M. kasni. Kasni bogme dvadeset minuta, ali u Beogradu je strašno teško naći parking. M. napokon dolazi. Lampe za šankom nema, a četvrtak je. Četvrtkom lampa radi. Zašto ga nema, mislim momak sa zelenim pramenom. M. ga gleda zanimljivo. Kao da želi još nešto da mu kaže, da mu se otvori, ali to joj nikako ne ide. Sve je tako uopšteno. Oštro, ali uopšteno. M. je žena koja kastrira, a momak sa zelenim pramenom to obožava. To je baš sinoć rekao, da obožava žene koje kastriraju.
Kraj flashback-a.
Opet bol u testisu ili negde iznad njega. Moraću na bris. Moraću bris da popijem. A šta drugo? Šta drugo može da uradi jedan hipohondar? Šta drugo nego da muči sebe! Do poslednjeg daha.