Cini mi se

Kasno je. Poprično. Em pop. Em lično. Chatovao sam samo sa jednom osobom. Dugo. Ukliknuo sam je slučajno, tek onako jer mi je bilo dosadno, jer nisam znao kuda bih sa sobom, nakon što me je žuti auto spasao žutog taksija. Priča je krenula od kofera i aerodroma, a završila se tako što ćemo se potisnuti. Zašto ljudi ne žele da imaju srećne momente? Zašto beže konstatno u tugu? Zašto ne žele da ostvare i kažu ono što zapravo žele? Zašto komplikuju? Zašto ja koji kurac stalno pišem o istim stvarima? Dijalog. Emocije. Stajali smo u chat privateu kao dve osobe koje jedine čekaju bus posle ponoći. Kasno je, ne znaju se, ali čekaju isti broj autobusa. Počinju da pričaju, onako, jer imaju istu muku, jer žele da se prevezu gde su naumile. Ali, znaju da se više nikada, posle tog susreta neće videti. Nikada. Istuširali smo se, razmislili i strelicom gađali krstić na prozoru. Želim da znam ko je to bio? Zašto je tako došlo i otišlo, čemu to, zašto? Zašto baš ja? Odkud takav plezir meni? Odkud? Kako je pao sa neba?

Mislim da li sam ja jedna odvratna osoba? Da li sam? Pitam se samo, onako, jer nemam šta da radim. Jer bih najradije pobegao i od sebe. A čemu to bežanje. Čemu taj krstić na prozoru. Što to ne ukinu, da ne možeš da izađeš, ako već uđeš. To je ono izlaz uvek postoji. Voleo bih da ponekad nema izlaza. To je najveći problem zapravo, što je on uvek tu, samo se treba pomaći i proći kroz njega. Spava mi se, ali kao da želim još sebe da iscrpljujem. Kao nemoj da spavaš, muči se, ubij sebe, ubij svoj organizam, nisi zaslužio odmor, nemoj da prestaneš da misliš.

Da li ću prepoznati? Da li ću imati osećaj da je taj neko došao po mene? Hm? Jel se to oseti? Jel se to zna? Kako oni ljudi što daju intervjue, oni uvek znaju da su našli? Jel oni malo lažu da bi bili nedodriljivi jer nama to ne uspeva? A? Jao kako razmazujem govna po blogu. Kako sam samo uspešan u tome. Kako mi samo ide. Razmazivanje izmeta – moj hobi. Bane bi rekao da kopam jamu. Jel lepa, a? Jel duboka? Jel bi mogao da se bacim komotno?

Jao, sklopile su se kazaljke. Brzo grad i broj. Singapur, osam. Neko na r misli na mene. Super. Ko je to. Radmila? Ratko? Radoman? Ma ja nemam nikog na r. Koji kurac će mi Singapur. Ajde, neki drugi grad. Nema smisla igrati tu igru sam sa sobom. Šizofrenija je igra za jednu osobu. I tako te psihoze. Monopol i Kluedo nisu. To su društvene igre. Nikada mi nije bilo jasno zašto se te morbidne igre zovu društvenim. Čemu nas uče? Da budemo okrutni? Da kupujemo najskuplje ulice, da sagradimo hotele, i onda da deremo ostale učesnike? Da se monopolišemo. Što neko nije smislio igru Maniri, kupiš manire jedan po jedan, i moraš da ih usvajaš, nego ovo? Hm.

Nebojša mi rekao šta misli. Možda je jeo musli. Nebojša se smeje mojim forama. Čovek koji se smeje mojim forama je fin čovek. Nebojša je fin čovek.

Neda smišlja slogane. Slaže nešto. Budži nešto. Volela bi i ona da može platu da troši u oZARIjumu. Sandra mi napisala predivan mejl. Umalo se nisam zaplakao. Nekako mi je bio jako emotivan. Zaboravio sam skroz na lovca u laži.

Dosta više. Idi da spavaš, idi, neka ti mozak utihne, ajde, stani sa radom, oj, Jelenko, polako, stani...