Dogodilo se na danasnji dan...

Pobednici pišu istoriju. To je grozna činjenica. Odvratna pomisao, na sve te silne ljude koji ostaju u senci, zbog volje ljudi koji ostavljuju u analima istoriju. Onako kako su oni hteli, koga su oni hteli, šta su oni hteli… Ne znam da li sam dovoljno jasan, ma šta imam da objašnjavam.
Ishitrenost – kako naučiti da se ćuti, da se ne izleće, da se ima mera, da se bude odmeren, da se pazi na reči, kako nešto reći na lep način, kako ne vređati, kako biti siguran u sebe, kako ne ubadati tamo gde najviše boli, kako biti normalan, kako iskulirati neku situaciju, kako biti staložen, kako kontrolisati divljačku prirodu… Hm? Ne znam, ja to ne znam – kako se to radi? Zašto svaki put padam na iste stvari, zašto to radim sebi, zašto volim toliko da se mučim. Zašto nisam mudriji, zašto i dalje samo srljam, i srljam, i srljam, i kada ću naučiti, posle koliko udaraca u zid se postaje mudar? 30? 50? 1234? Koliko? Pa recite mi? Koliko mora da mi bude krvava glava da bih rekao – e sad je dosta? Evo lipti mi, zar se ne vidi, kao u klanici, potoci teku niz mene.
Patetika – opasnost jezika. Kako izbeći preosećajnost? Da li je patetika preosećajnost? Šta je patetika? Patetičan je ovaj dan, prepun oblaka, kiše, tišine, neostvarenosti, duhova, vode…
Ćutim zajedno sa taksistom. Taksisti vole da okače krst na retrovizor. Isus se tako klati zajedno sa nama. Gledam ga. Isus uvek ima spuštenu glavu. Nikada nas ne gleda. Stidi nas se. Slavija. Kružni tok, ljudi koji imaju kišne mantile, čekaju svoje redne brojeve da ih odvezu kući, da se operu u nedelju. Ljudi se peru nedeljom. Spiraju sve sa sebe. Peru se šamponima. I sapunima, ko nema šampone.
Večeras, tu pored mene, na leopard šarama, sedi Nejd. Ona je upoznala nekog novog. Ja opet kvarim utisak dobrog prijatelja. Opet imam neke primedbe. Ali, okej, prihvatiću valjda nekog na kraju, Nejd, imaj strpljenja sa mnom. I tako pričamo, Nejd puši stravično mnogo. Ima oštre vrhove kose. Zvaće Huba Buba žvake od Koka Kole koje sam kupio danas u maxiju. Neka tišina između nas. Pričamo o Maji Š. Nije važno šta pričamo.
Zašto je sve tako prekomplikovano? Zašto uvek zaseravam stvari? Tamara mi priča kako ona nekad ne može da se savlada. Kako nekada ne može da odoli da nekog ubode tamo na ono mesto gde se ne sme. Voli baš to da radi. Ljudi se druže sa sebi sličnim ljudima, vole da vide sebe u onima sa kojima se druže pa to ti je. Ljudi su prokleti, stalno seru o drugima, a ne vide sebe. Ja ne vidim sebe, evo priznajem.
Danas mi se desilo da sam rešavao onaj glupi test u novinama, i baš su me odgovori (znate ono najviše odgovora pod c) šokiralo – pisalo je Vi ste jedna odvratna osoba, stalno ljudima držite predavanja, vi ste jedna lažava osoba, bojite se da priznate ko ste i šta ste i samo napadate… Jebote, možda je ovo sve tačno.
I šta sada? U novinama nije pisalo kako se to menja. Molim uredništvo Politikinog dodatka nedeljom, da u idućem broju ponudi rešenje, da ne bih morao da pišem onoj ženi u crvenom na kraju svakog broja Glorije.
Hvala na pažnji još jednom.
Saučešće Ateljeu.
Voleo bih da su neke stvari drugačije (Telenor) ali nisu. Stvari su tačno onakve kakvih ih vidimo.
Tišina. Niko se ne čuje. Komšije se ne svađaju.
Mislim na Ichigo, šta ona sada misli dok se vozi u metro.
Mislim na Olju, kako leži pored svog muža.
Mislim na Gošu, kako on sada diše pored svoje žene.
Mislim na Martu, kako sada ide na aerodrom.
Mislim na Mariju kako sada misli kako će da priđe nekom.
Mislim na Baneta kako sada gleda yutube.
Mislim na Tijanu koja sada priča sa svojim bratom, a on gleda u parket.
Mislim na Biljanu Srbljanović kako sazuva cipele čim uđe u stan, i zove telefonom i prepričava šta joj se desilo.
Mislim na Tamaru koja ne može da spava i gleda u plafon.
Mislim na Nejd koja misli na Skadarsku neki broj.Mislim na B. koji misli o tome kako je odvratan posao.
Mislim na Gorana koji sada komponuje na svojoj gitari.
Misli li neko sada na mene? A?