sutra popodne

„Čemu da se ovdje nadam, možda me i bolest čeka, bolest kojoj nema lijeka...Pusti me da spavam...

Ne znam što će biti sutra... Kao i ti nemam ništa, ni zaklona, ni utočišta... Pusti me da spavam... Laku noć i dobar budi, kakav težak san me hvata, ne otvaraj nikom tada... Pusti me da spavam...“

- Gabi Novak

Treba li biti dobar prema ljudima? Da li oni što su dobri su zapravo zli? Ko uopšte zna kakav je? Treba se boriti da ne mrziš, da se iskuliraš, ali postoje momenti kada ti se ljudi do te mere smuče, da bi posegao za šmajserom. Ne, ovo je pregrubo. Treba se ne obraćati ljudima kojima ništa nije jasno šta ti pričaš. Uh. Ovo sam baš sada zakomplikovao. Znam, ništa vam nije jasno, ali pustio sam mozgu malo luksuza. Pustio sam mu pet zvezdica. Neka se i on malo raduje, stalno ga jebu bez njegove dozvole. I to bez lubrikanata. Pa moram da imam milosti. U ušima zuji Gabi. Iza Gabi neki jazz. Neke trube, klavir, kontrabas, onaj debeli instrument... Uvek mi žao kada vidim da neko svira kontrabas. Pomislim – zar si morao baš njega da izabereš? Pijanistu uvek čeka neki klavir. On nikada ne vuče klavir po aerodromima. Kakva digresija? Bože, kao da nemam šta da vam kažem. A možda i nemam, pa je mozak počeo da brka fajlove, možda sada izađe nešto što je pod šifrom.

Jesen. Žuti listovi se lepe za prljavo staklo na mojim prozorima. Deca u školi sigurno pišu one odvratne sastave – Jesen u mom kraju. Miris pečenih paprika u ulazu. Neko ih guli. Onaj ljigavi dodir paprika po dlanovima. Paprike u sirćetu. Sa belim lukom. Pa se posle lepo smrdi.

Upoznao sam ukućane Starijeg brata. Bilo bi super da se to zove – Brate... Mislim da ta emisija govori o Srbiji. Obaška (joj ovo je super reč) što smo to tek sada uvezli, mislim da su oni ljudi odraz ljudi koje srećemo u poštama, gsp-u, knjižarama, bolnicama, žurkama, to su potomci tih istih ljudi, hromozomi su to...

Emi sija. Odnosno sja. Kao Asja. Kao ljudi kada im se nešto super dešavaju, i misle da će im to promeniti život skroz na skroz. Slatka je. Već je počela da sanja na engleskom.

Bane čita popularne knjige o nauci. Čita o mozgu. Kaže da je lepo. Bane pravi super fotke. Uvati baš ono što treba. Mazne momenat. Već dve imam koje mi se menjaju na desktopu. Moj monitor na poslu je kao galerija. Ljudi prolaze i komentarišu. Bane i ne zna koliko je popularan, i kako ljudi reaguju. Ljudi reaguju na dobre stvari, a ne znaju ni ko ih je napravio. To su prave stvari.

Marta je tužna, čini mi se. Sutra putuje u Beč. Nestaće na par dana. Zamišljam kako trčkara Bečom, kako sedi u nekoj poslastičarnici, i misli gde će sa sobom, kada će otići u taj Brazil, kako će se navići na neke promene, kako će da obuzda svoju raspršenu prirodu, kako će naći čoveka koji će moći da je prati... Baš mi se šeta sa Martom po Beču... Marta, vodi me, vodi me za ruku, vodi me kuda te srce vodi...

I tako... Čeka me krečenje, kako obojiti život... Kako iskombinovati boje? Da li će sve na kraju cureti niz zidove i pogrešno se osušiti... Da li boje mogu pogrešno da se iskombinuju... Mogu, mogu, kaže neki glas iz mene... Moraš paziti... Pazi...

Hm. I Thomas misli da treba da idem, a samo me je video na pet minuta. Da li sam to već počeo da širim energiju... Sviđa mi se to.

Sutra ujutru neću misliti o tome.