Mnogi me kritikuju da sam se ulenjio i da uopšte ne pišem. Evo, evo, evo vam... Nije mi ni do čega, ali evo samo za one koji mole i kume da se obratim preko bloga.

Stigao sam u Beograd. Mislim da sam to tek danas konačno shvatio. Da, u Beogradu sam. Nisam nigde drugo. Nekoliko dana mi je bilo potrebno da se naviknem na prozore, vrata, ulice, rupe, lokve, cveće, komšije, pse, ljude... Na jezik, kao da sam zaboravio da pričam. To mi se uvek dešava kada negde odem, onda kao da više svoj jezik ne čujem. Bio bih savršen izdajnik. Onda bih prešao u drugu veru, primio bih tuđi naglasak, na sve bih pristao.

Sve više ne želim da izlazim iz kuće. Želim da se zatvorim i ne otvaram ni raznosačima pice. Šta ima ko da mi lupa na vrata, osim depresije, jel tako? Samo depresija može da lupa koliko hoće. Svi ostali – odbijte, bre!

Po prvi put mi je na moru bilo skroz super. Nisam ja baš čovek za more, ne umem da uživam u vodi, plivam nešto malo, brčnem se, onda izađem, ležim na plaži, i šta, samo me smara to ležanje, drugi ljudi isto leže i žmure, ne mogu ni da flertujem, ne mogu ništa, ne čita mi se zbog sunca koje mi bije u oči i čini belinu papira beljom nego što je inače. Sunce je izbeljivač papira. Slova počnu da mi đuskaju, i onda mi se više ne čita. Inače, već nedeljama čitam super eseje Dubravke Ugrešić. Tako jednostavno. Tako ubitačno. Tako pošteno. Tako iskreno. Tako osećajno.

Sinoć sam napisao mejl Dubravki Ugrešić. I javila se. Kaže da ne može da veruje uopšte da joj se neko javlja i kaže joj da joj je knjiga super. Ona misli da njene knjige niko živi ne čita. I to je skroz tako – i ja uvek mislim da mene niko ne čita, a posle čujem da toliko ljudi primećuje šta ja radim, prate, prate, ljudi sve prate. Ne može se čovek sakriti ako objavi neki tekst.

Juče mi je Ž dala dvadeset evra za neki tekst. Uvek se osećam kao da molim za svoj novac, nikako da naučim da to što radim moram debelo da naplatim. U modi su debeli novčanici, a ne prazni. Novčanik pun para je novčanik čiji vlasnici nisu na dijeti.

Ljudi baš smaraju u zadnje vreme. Baš su dosadni. Komplikuju. Dave. Samo nešto razglabaju, a ne donose nikakve zaključke. Nisam u životu sreo više ljudi koji nešto samo pričaju, a ništa. Ništa ne mi ne daju. Ne razmenjujemo ništa. Ništa se ne dešava. Nema komunikacije. Nema ničega. Sve je prazno. Sve je šuplje. Kao neki zub. A onda taj zub zaboli. Kažu da šupalj zub najviše boli. Dajte mi kafetin. Molim vas. Neće pomoći? Onda mi dajte brufen. Dajte mi anesteziju. Dajte mi neki jebeni pejnkiler. Dajte mi. Hoćete li? Jel neko ima to kod sebe. Zovite do 20 h ili posle ponoći. Cim stop. Gay stop. Za sms neću ni da čujem.

Okej, malo sam se otkačio. Evo, sada ću da se zakačim.

Dobro. Idem, vuku mu na sastanak. Čovek više ne može da troši ni struju firme u kojoj radi.