Uh, konacno sam stigao.
Da, stigao sam i bilo je malo traumaticno na pass kontrolu. Cika je bio bas nervozan, i nekako je bilo ne znam, zbunio sam se i nisam mogao da govorim. Nisam znao bas tacno sta me pita. Ovde, u Velikoj Britaniji svi pricaju kao ludi, strasno brzo, razumem svaku trecu rec, a kapiram da to nije dovoljno. Pilot se u avionu zajebavao, kao sleteli smo, ali ne smete jos iz aviona da izadjete, kao bomba je unutra - pa onda ha ha ha... Pitam se da li su ovde svi tako sale... Svidelo mi se sto se sali tako.
Malo sam zbunjen, mislim da je sve bilo nekako na brzinu... Moj dolazak, kontrola, Marta me ceka, nosila je dzemper, tanki, sa rupicama, i gucci naocare za vid, nekako je sve filmski ovde, boje su filmske, ne mogu jos da shvatim da sam ja u ovoj realnosti, ovo je nesto sasvim drugo, nekako nije onako kao sto sam zamisljao, nije onako ne znam... Mnogo je bolje. Bar meni. Ali opet osecam sve te ljude,.
Bili smo u samoposluzi. Boze kolika samoposluga. Sve je nekako nestvarno. Sve je upakovano u kesice. Sve je iseckano. Sve je preliveno. Poluskuvano. Svi japiji su isti. Kupuju salatu i jogurt. Imaju nagelirane frizure. I imaju bele slusalice u usima. I podove svi nose; ali svi. I samo pricaju mobilnim telefonima. Svi jurcaju. Boze koliko ljudi u metrou, mislim da nisam video toliko ljudi na jednom mestu. Inace, ide se desnom stranom ako stojis i stepenice te vuku, a leva je ostavljena za one koji idu brzo, koji se penju...
Ne znam sta jos da napisem. Zgrada u kojoj stanujem je super. Marta kaze da je preko puta nje stanovala Selma Hajek. A i neka riba sto se kresela sa Dzed Loom, valjda se tako izgovara. Ne znam, boli me glava trenutno. Ali bukvalno, jos kada sam izasao iz aviona...
Jedino cega mogu da se setim je da uopste nemam osecaj da sam tu, u Londonu, uopste...
Eto, volim vas sve, sve vas za koje znam da ce vam moj blog ovih dana biti jedina veza sa mnom... toliko