Nije svaki dan isti

Postoji samo sadašnji trenutak, rekla mi je nežno Eva Ras kada smo se sreli. Evo, već ovaj trenutak kada sam vas ugledala, on je već prošlost, kao što su piramide u Egiptu ušle u istoriju. Potrebno je živeti sada, učini da to sada bude zanimljivo i ispunjeno. Hodao sam i gledao u njene sandale. Bila je obučena kao neki monah, koji je poslat da ljudima objasni da su u zabludi, da idu u pogrešnom smeru, da je sve postalo besmisleno ako se ne vratimo na pravi put. Gledao sam u njene vodene oči, i hteo sam da joj ispričam kako se zaista osećam. Ona kao da sve razume, kao da je pročitala sve moguće knjige, kao da je sve doživela, njen ritam hoda je takav – sve znam, zato nigde ne žurim da mi se nešto desi.
Ljubinu znam iz druge ruke. Preko B.-a. Nekako sam uvek mislio da B. ima zanimljivije prijatelje od mene. Videli smo se možda svega četiri puta u životu, ali naša bliskost je nekako sve bila bliža i bliža, približavali smo se, svaki put kada bi se videli. I to su nekako čudni odnosi. Ne vidite ljude po godinu dana, ali nastavite tačno onde gde ste i prošli put stali. Kao neka ostavljena partija šaha, čije su figure dobile prašinu od čekanja, ali partija postaje još zanimljivija, jer je nekako odstajala i tačno smo promislili gde ćemo sa lauferom. Štefan je njen muž, za koga sam čuo, ali sada tek prvi put video. Stajali su na Terazijama, i čkiljili od sunca. Nosio sam buket cveća za Ljubinu, a ljudi su mislili da treba da mi aplaudiraju kao u onoj groznoj reklami za Coca Cola light (aplauz za momka koji bez blama nosi buket cveća). Približavao sam se polako. I onda sam zagrlio Ljubinu. I kažem vam, samo smo nastavili da pričamo tamo gde smo stali. Ljubina je jedna od onih osoba koja sve obične priče pretvara u zanimljive i autentične. U njenoj priči svako sranje postaje zanimljivo, i želite da nikada ne prestane da priča. Samo da priča, da se seća ovoga i onoga, da pominje, da opisuje ukuse raznih kolača, da poredi Berlin i Beograd, da pravi paralele, da priča o hotelima, sobama, da ulazite u njen život poptuno opušteno, bez problema. Nekako, ona je otvoreno zatvorena, ono što meni nikada nije pošlo za rukom – kako ne preterati u otvaranju prema ljudima. A Štefan? Štefan je čovek koji u prezimenu ima dva s. U očima ima neku neviđenu radoznalost. U duši ima neki titraj koji vas stalno tera da ga grlite. U prirodi ima neku neuhvatljivost. Kao neki čovek koji ne smeta, a vrlo ga primećujete, ne znam kako to da objasnim. Nemac koji je naučio razliku između ekavice i ijekavice, koji super menja padeže, i s kojim uopšte nije dosadno. Non stop škljocka kamerom, što mene uveseljava. Pečim se svake dve sekunde. Dok sam gledao njih dvoje, tako u tim nekim situacijama, ne znajući o njihovom životu, ama baš ništa, pomislio sam da je to sreća. Da je ta opuštenost, sreća. Oni su zaista živi ljudi, to mi se svidelo, a malo je ljudi koji žive, koji se raduju svakom odlasku u pekaru, svakom trenutku kada se smeju glupostima, kada čitaju budalaština iz Mens Helta, kada se trude da jedno drugom, svako na svom jeziku, objasne šta je u tom momentu zabavno. Prosto, proveo sam manje od dva dana sa njima, a već sam se navukao na njih ludački, da sam čim su ušli u kola i otišli autoputem u Evropu, počeo da patim. Meni se to često dešava. Patim za glasom, mirisom, dodirom, za svim onim na šta se navučem. A jako brzo se navlačim. Posle sam rekao B.-u da želim da idem, da budem kao Ljubina i Štefan. Znam, nije njima lako tamo negde, u nekoj sobici, u Berlinu, ali oseća se razlika, oseća se ta neka širina, drugačije iskustvo, to nešto. To nešto što mi treba da konačno počnem da se osećam normalno. Beograd mi je postao kao neka stara cipela, koja mi je nekada bila jako udobna, a sada me štipa sa svek strane. Želim da je zafrljačim u kontejner, ali ono da je gurnem u đubre, da ni Cigani ne mogu da je nađu, i da kupim nove, lepše, modernije, super neke cipele, iz kojih neću izlaziti jako dugo. Pitam se kada će mi sudbina dozboliti da odaberem radnju, uđem, i probam te neke cipele, samo da vidim kako mi stoje, ne moram da ih kupim, mogu samo da ih malo nosim po radnji, da osetim. Lažem bre, želim da ih kupim, ako treba ukrašću ih pa neka pišti onaj alarm koliko hoće, ja ću trčati u njima, brzo, jer će mi biti taman, odgovaraće mi.
Želim da sve bude dobro.
Želim da ne smaram ljude sa svojim životom govoreći im da je dosadno.
Želim da se ne vratim više ovde.
Želim da odem tamo negde, u neku masu, da se izgubim.
Želim da se ušuškam.
Želim da me neko mazi po glavi, ne mogu više ovako.
Želim da sve bude u redu.
U najboljem redu.
Za malo sreće.