Pozovi bilo koga...

Sada sam definitivno siguran da život može bukvalno da ti se preokrene u jednoj sekundi. Da sve može da ti se izvrne, kao poslužanik prepun porcelanskih šolji nalivenih čajem od mente. Sve može da postane drugačije, i da se sve gleda iz potpuno drugačijeg ugla. Odnosno, da ništa ne bude kao što je bilo.

Jučerašnji dan je bio nekako drugačiji. Ja sam bio drugačiji. Izgledao sam kao da sam podstanar u sopstvenom životu, da mogu da gledam sa strane šta mi se dešava, da ne učestvujem uopšte u onome što radim. Ne znam da li vam se to nekada dešava. Meni često. Uopšte ne poznajem te svoje postuke, oni nekako sami od sebe funkcionišu, a ja gledam i zabavno mi je što sam tako odaljen od sebe i puštam da eksperiment sa samim sobom teče. Ništa vam nije jasno? Joj, ne mogu ponovo da objašnjavam.

Kada sam ušao u sterilnu prostoriju zadimljenu Glejd osveživačem za prostorije, nešto je bilo drugačije. Unutra je bilo tačno, mislim pet ljudi. Dve žene i tri muškarca. Jednu ženu i dva muškarca sam znao. Kada mi je osoba preko puta mene pružila ruku, zastao sam, nešto se desilo u tom momentu, bilo je nekako kao stop kadar, kao da je reditelj života u tom trenutku rekao – čekaj, stop, ne snimaj, ovo ne može ovako, previše ste emotivni za ovu scenu, ovo je sastanak, ovo nije bljutava romantična scena u kojoj se dvoje slučajno sreću i nešto se desi u narednih dva sata sa njima. Ponovo. Ali, nisam imao šansu da ponovo uđem i izmenim energiju prostorije sa Glejd osveživačem. Žena sa debelim okvirom je kenjala. Doduše, nije jedna od onih koji nesvesno kenjaju, pa nemaju meru. Ova je imala odmerenost u kenjaju. Lepo je nekako pakovala ta svoja govna koja su joj navirala na usta. Ja sam i dalje bio uzbuđen. Pogled osobe bio i dalje jak. Tada sam se odvojio iz sebe, i otišao na plafon da malo lebdim i gledam sve ljude u prostoriji odzgo. Razmišljao sam o svima. Kako ustajemo ujutru, kako se tuširamo, kakvi smo kada nas niko ne vidi, koje su naše tajne, o čemu maštamo, šta radimo kada nam je dosadno? I tako su mi se ređale slike u glavi, neviđenom brzinom, sam svakom od nas smišljao fantastične scene, koje su bile šarene i zanimljive. To uvek radim, od sranja pravim lep film. Ulepšavam sebi momenat maštom. A to ne valja. Posle, kada malo bolje upoznam ljude, onda se sjebem, jer ništa nije kao u mojoj glavi. Svi ti ljudi su na kraju obični, ništa ne rade specijalno, nemaju tajni, jedu najobičniji hleb, i tako samo žive. Zašto uvek razmišljam unapred, zašto se sve završi u mojoj glavi, zašto ništa ne doživim, zašto se ništa od toga ne desi... Pa da nisam vidovit, ja samo maštam... Do kraja razgovora energije su nam se sudarale, tražile su više prostora, lutale su, nisu htele da se gledaju direktno u oči, mimoilazile su se... A onda sam dobio vizit karte. Nekako vizit karte ljudima daju neki viši nivo. Kao da više postoje od ostalih ljudi. Kao to je dokaz da tamo neko živi u nekoj šugavoj kancelariji. Ovi što nemaju vizitke, njih kao da nema. Tako mi se uvek činilo. Ovako znaš da pripadaš nekom stadu. Nekoj grupi, da nisi sam, da si zašuškan.

Bio sam srećan zbog flerta. Iako znam da je to bilo samo par pogled, ali bio sam srećan, nekako sam želeo da se to nastavi, da bude još više, da se produži, da bude lepo. Ali, isto tako nisam hteo da se nadam ničemu.

Otišao sam onda u grad. Ponekad lutam ulicama i samo gledam ljude. I uvek mi se čini da je njima bolje, da su oni manje usamljeni, da oni idu kod nekoga, a da ja sada šetam sam, i da oni vide da ja buljim u njih, jer nemam šta drugo da radim. Hodam, nebo se nekako izbezobrazilo iako je neviđeno toplo. U Čika Ljubinoj prepoznajem mladež na S.-om vratu. Gledam ga u potiljak. On hoda lagano. Nekako sporo. Ima neki ofucani army šorts, polo crvenu majicu, i ranac. Baca onako tabane po asfaltu. I ne okreće se. Samo ide kroz grad. Ali, bukvalno kroz. Setim se da bi vokativ rešio stvar da se on okrene. On se okreće. Nismo se videli tri godine. On je nekako klonuo, ima neku bolesnu boju, i zubi su mu katastrofa. Nekako izgleda kao HIV, ako to izgleda uopšte. Ne znam, glupo je suditi po izgledu, ali mi deluje da ima HIV. Ima tu neku tugu u očima, iako preko njih nosi crne naočare. Ali vidim ih u obrisima kako suze. Kako se nadaju nečemu. I ima venu preko ćelave glave koja onako pumpa krv na sve strane u glavi. Smeje se glasno S. Uvek se smeje glasno, nekako prenaglašeno. Kao da će da me pojede tim osmehom. Onako se pljuvačka razvlači po usnoj duplji. Zubi su mu baš propali, ne mogu baš da vidim da li ima rane u ustima. S. voli promiskuitet, zato sam i pomislio na HIV. Pozvao me je da sednemo na kafu. Već posle dva minuta, postalo mi je dosadano. S. je jedan od onih pamtnih ljudi, koji su u svojoj suštini malograđani. Koji nikada ne postanu ono što su želeli u životu. Ne znam, možda sam surov, ali o tome sam mislio celo vreme, dok me je gledao kroz naočare. Sad mi je na pamet pao Kapoti koji je iskreno pisao o ljudima koje je znao, i kako su ga na kraju svi ostavili. Nekako uvek mislim da ću tako da završim. Ne znam zašto imam taj trip.

Međutim, jedan poziv menja sve. Čuo sam Ichigoov uzdah. Bila je uplašena. Pitala me gde sam. Šta radim... I počela je da čita... Čita. Čita. Znala je sva slova doduše. Ja bih zaboravio slova da sam to morao da čita. Pitao bih se da li je nešto č ili ž. Odakle da krenem. Šok. Apartman. Opasne veze. Džozefina Hart. Haruki Murakami. Sve to u jednom pozivu. Sva umetnost se slila u te impulse, koji su se u Telekomu okretali neverovatnom brzinom. Reči su kao u Tri boje crveno putovale žicom, i ulazile u moju eustahijevu tubu i pravile su lom. Kao neka najlošija muzika, ever. I tako, onda je spustila. Prestalo je čitanje. Ja sam sedeo zavaljen u fotelju Apropoa. Gledao u zgradu pored. Sa radija je neko recitovao nešto na engleskom i čula se neka lepa muzika. Gledao u ogroman kristalni luster u susednoj zgradi. Bio je kristalno jasan. Želeo sam da otputujem. Da me nema više ovde. Šta ću ja ovde, pitao sam se?