Jel moze majstore?

Ponovo neka užasna vrućina. Telo mi se lepi za skaj stolice na kojoj sedim. Kao da su i muve nesrećne, kao da su i one otišle sa izmeta na godišnji odmor u septičku jamu. Nekako već danima ne mogu da se dovodem u red, da uzmem nešto konkretno da radim, nego se sve nešto izvlačim, glumatam, kao i ostali uostalom. Shvatio sam, na poslu je najvažnije da ljudi misle da ne znaš gde ti je glava, da je stotinu papira oko tebe, da si fokusiran, da kada te zovu, ne javiš se odma, nego kao u poslu si, ništa ne čuješ, sve te okupira, prestao si da dišeš zbog posla. Istina, nekada to ide malo bolje, a nekada malo gore. Da se razumemo, ovo je apstraktan posao, i stvarno je nemoguće da ljudima objasnim koliko ja držim mozak uključenim, a koliko je on isključen. Ne znam, najgore vam je dilovanje ideje. Kada pokušavate da ih uvalite onome koji vapi za njima, to je strašno teško. Kupci ideja su užasno razmaženi, i kao ponašaju se kao oni ljudi koji kada idu kod frizera, iščupaju reklamu iz Vogue-a i kažu – Oću ovako, jel vam jasno? Niti se pitaju da li će to njima stajati, niti da li imaju para za tako nešto, niti da li je to baš ta lokna... Ništa ih ne interesuje, koliko oni imaju veze sa tim što traže, važno je da se to njima sviđa, ovako na oko. I onda vi pokušate da uradite to iščupano iz novine, i ono se ne primi, i kupac počne da kuka da nemate pojma, jer nije kao u novini, nije to to... A ono stvarno nije, ipak ljudi nisu iščupane reklame iz novine. Kako to objasniti ljudima? Oni svi žele da budu poželjni, da im se svi klanjaju, da budu najbolji u gradu, najpoželjniji, i sve bi uradili da to postanu, ne pitajući se da li bilo ko ima predispozicija da bude Džesika Alba ili Orlando Blum (Blam).

Opet sam sa koleginicima bio u parku, na slaji. Kupimo sladoled, pauziramo se, i sedimo u parku. Obično ogovaramo, jer to je savršen recept za gubljenje vremena, a da ne bude baš smor. Koleginica sa pažom priča gradske priče. Uglavnom o ljudima sa b92. Zaprepašten sam koliko je uneta u celu priču, počinjem da sumnjam da je sa svima u nekom rodu. Ako neko nije znao Gorica je živela u inostranstvu, onda Dragan Ilić je jako pametan, Živana mu je sve u životu, koliko mogu da shvatim, Maša je opasna (don’t touch my brail), onda Suzuki Zlatanović... Konstatovali smo da to Lunino neizražavanje na Tv-u je postao njen stil, jer upornim provaljivanjem i blamiranjem ona je sebe transformisala u tv vedetu kojoj je postao stil da govori rečenice bez glagola i da divlja po buticima govoreći neprekidno – Devojke, ovo vam je must za ovo leto! Da li ste me čule! Kako mnogi tvrde, Luna Lu ima moć do te mere, da bar deset devojaka posle emisije petkom u 22 sata, ode u taj butik, i očerupa sve živo sa lutaka. Da, da, uopšte se ne šalim.

Juče sam kupio zavese, ali kratke majku mu. Nije u redu, nekako jadno izgleda kada se odaljim od prozora. A fina boja. Zelena i ciklama. Kao neka cvekla preko zelene trave. I lajm kićanke. Izgledao bih kao jebarnik u Senti, ali okej, i to mora neko da ima u sobi. Valjda sam tog dana bio raspoložen da pravim baš takve kombinacije.

Sinoć gledam leksikon za odrasle koji sam napravio pre par godina. I mislio sam da se iz toga neće ništa videti, međutim, da vidiš ti tamo istine. Svako po malo laže, ali kada sam ostavio da ostoji, shvatio sam da se sve vidi ko je kakav. I to mi je bilo super, nije bilo razočarenja u ljude, znači dobro sam ih procenio. Svu su mi bili onako slatki, i napuderisani tim lepim rečenicama, ali opet sve se vidi, ovako na daljinu. Ipak, sam ja sa plus dioptrijom. Vidim samo na daleko. Nikao blizu. Blizu mi je sve mutno.

Javila se Goca sms-om. Kaže da im je nikad bolje. Grčka, selo, Buletu nisu noge u rerni, kao što su slutili, soba je taman, imaju klimu, i da ih Bog vidi. Prosto da poželiš da se kao čovek odmoriš. Čitaš knjige, ganjaš komarce po rukama, i kuliraš uz metaxu. Savršeno. Deca se igraju tu i tamo, kupiješ im ogrlice od školjki i sladoled. Ipak je to jedan lep odmor.

Konačno sam rekao Flori, koliko me peče savest za sitkom, i lepo sam joj sve objasnio zašto i kako ne mogu, kako imam listu prioriteta od dva i po metra, i kako sam se zaglavio, jer ne znam što bih pre, da li bih otišao iz zemlje (a to ne mogu dok ne diplomiram, da baš ne bih završio kao one muve s početka), da li bih počeo neki roman, kako da nastavim svoju karijeru pisca, a ne nekog bednog advertajzing daktilografa, koji uradi šta god mu se kaže, i kako god mu se kaže, kao jel može ovo za pet minuta, ja kažem može brate šta hoćeš, i tako, lista nikada nema kraja. Tu je negde i taj sitkom koji sam započeo sa njom. Svega sam svestan, i dobre ideje, i dobrih dijaloga, i dobrih likova, i dobre zarade, ali prosto sve mi je to nekako daleko, odnosno, nisam dovoljno motivisan, da zalegnem, da ne spavam, da se pomučim, i da to konačno osvane u prajm tajm terminu na nekoj od naših fensi televizija, u kojoj će se svi brendovi takmičiti da sa reklamama seku Florine i moje ludorije. Sviđa mi se uopšte pomisao na to. Eto.

Juče sam sreo Maju, Peđinu ženu, kada sam sa Ichigo izlazio iz službenog glasnika, gde je konobar umeju da se nasmeje na moje fore. Ichigo je rekla – Kako ona ima čudnu energiju, a ja sam posle razmišljao kako bi mi baš ona bila super prijateljica samo da se još više otvorim prema njoj, ali ne... To bi bio skandal za Nadu, bila bi to još jedna najbolja drugarica. Shvatio sam – imam problem sa jakim ženama. Pa to ti je.

Ne idemo u Knjaževac zbog pločica. Bez veze, ali nema veze.