Sasvim obican dan

Vrućina. Baš, baš. Vaš. Naš. Saš. Kraš. Mrak je napolju i čuje se leto (to su u stvari svici, bolje bi bilo da su sveci). Tiho je nekako. Samo se oseća miris zagorelog luka. Neko je dinstao luk, zazvonio je telefon, torokao je, torokao je, luk je žuteo, i postojao karamel, i onda je pregoreo od čekanja. Kao čovek kada pregori od čekanja da se nešto desi. I on pocrni. I smrdi.

Danas je bio jedan sasvim običan dan. Zahvaljujući laži. Počeo je doručkom. Kao i svaki drugi dan koji počinje doručak. Ali, nije baš tako. Nije ovo baš bio taj dan koji vam je sada u glavi. Nije ni ono iz filmova, kada iz bidona piju đus, pa se svi nerviraju. Ne, nije bilo ni to. Bio sam na doručku sa trudnom ženom. Švedski sto. Bili smo kao neki klinci na rekreativnoj nastavi. Bile su nam gladne oči. Bar meni. Ne znam da li je i ona bila toliko gladna. Sirevi, masline, šunke, musli, sve, sve, sve lepo servirano. Iznad hrane ventilatori, koji teraju vrućinu i muve. Mmm, sa zvučnika ona najodvratnija italijanska muzika, ona što se sluša kada se istiska kečap po šampinjonama na kaprićozi u nekoj piceriji kraj puta. Trudnica mi kaže – posle ćemo na plažu. Okrenem se u čudu, a ona mi kaže da smo u Firenci i da ne brinem. I baš tako, osećao sam se kao u nekoj Firenci, onako neki polupansion sa doručkom. I sve je bilo opušteno. Skroz.

Posle smo otišli na kafu u Maćado. Tamo nije bilo struje, i bilo je tiho. Bez muzike. Morali smo da šapućemo jer se zvuk čudno prelamao. Pričali smo o tome kako čovek mora da ostane svoj, kako ne smeju da ga zavedu civilizacijske zamke, kako mora tačno da zna kada je izmanipulisan (a to je uvek, odma da vam kažem), da mora da pazi... Volim da pričam sa trudnicom. Rekla mi je da su joj sise u toj roze haljini kruškaste. I bila je u pravu. Mada, posle je rekla da je to možda zbog brusa. Razmišljam o toj bebi. Šta li ona sada tamo u toj tami radi? Kako ona nas vidi? Kako mene vidi? Da li ću joj biti poznat kada progleda? Kada izađe? Za porođaj je potrebno da se pička raširi deset prstiju. Eto, to je neka statistika, da ne kažete da je ovo samo blebetanje, već i da je poučnu. Već kada vam javni servis nije otkupio BBC dokumentarce o telu, da gledate kada ne idete na posao, kada imate grip.

Posle sam otišao kući, gde je po običaju bilo dosadno. Premišljao sam se, onoliko koliko se i nebo nad Beogradom menjalo, da li da sednem na bajs i odvezem se na Adu. Seo sam. Nešto u meni je pobedilo, ono slabo u meni. Vozio sam se između ljudi, koji su se vraćali izmoreni radnim vremenom. Tmurni oblaci su jurili za mnom. Kao da sam bežao od kiše. Lift na brankovom mostu nije radio. Čudni su mi svi ti ljudi koji me mimoilaze na biciklima. Pitao sam se da li su i oni isto tako usamljeni kao i ja. Zašto oni voze to? Zašto su onako opremljeni, zašto imaju sve to na sebi? Da li ih uzbuđuje ta garderoba? Te rukavice, biciklističke, patike? I ti pogledi u prolazu. Baš čudno sve to. Šta li oni misle o meni? Da li oni misle da sam ja smešan u lanenim pantalonama, kačketu i crnim sandalama? To nekako nije biciklistička garderoba. Nekako je neiskusno s moje strane. Kada sam došao na Adu, shvatio sam da je tamo Sajam suhomesnatog. Svi otkriveni rolaju. Ili okreću lanac na bajsu. Imaju tetovaže. I razvijeni su. Ribe su u kostimima na kojima pišu HAWAII, da sa dva i. To mi je super što ima ta dva i. Opet me nekoliko ljudi pogledalo. I ja njih. Mislim šta oni misle o meni. Ja mislim da bi možda neko od njih mogao da uđe u moj život komotno. Ne bi mi smetalo. Dobro, možda bi se samo zadržali na jorganu, ali ni to nije loše, u ovo doba godine. Ovo je doba za avanture, majku mu. Gde su te avanture, zašto ih nema? Ko ih je sakrio? Zašto ih kriju od mene?

Mašina je još jednom uspešno oprala šareno rublje. Curila je kao i uvek. Jadna, plače svaki put kada je upali. Mikica još ne dolazi, iako je još one tamo nedelje rekao da ima mašinu za mene i da dolazi petak, najdalje nedelja. Prošlo je sve to. A ja naredni vikend idem u Knjaževac. Kod E. u kuću. Joj, imam tremu. Kao kada sam bio kod Renata mesišta. Što ima ne znam koliko kanala i samo pokazuje porniće.

Ne idem mi se na posao. Ali, moram. Želim otići u taj London. Baš mi se ide odavde. Ne znam da li sam to već napisao, ali ajde da ponovim nije na odmet.

Ej, gledao sam novi tv show MENJAM ŽENU. Offove radi G. Joj, mnogo je treš. U ovoj epizodi je žena koja liči na Indiru, bila kod nekog lika iz Stare Pazove, koji ju je šminkao i pravio od nje Pepeljugu. On je mnogo smešan. I tako... Ne piše mi se više...