Evo, spakovao sam se. Banetov kofer je srećom dobrovoljno pristao da se prepuni. Nije se žalio. Mislim da mu je udobno sa mojim stvarima. Uvek mislim da će mi biti malo. Da ću izgledati bez veze, ukoliko nemam sve stvari na raspolaganju. Možda ujutru nešto izbacim.
Konačno su Bane i N. kročili u moju histeričnu rupu. Bane je odma pitao – A kada se ti ono seliš? Baš sam nekako želeo da vide. Kod mene je ovih dana kao u nekoj jadnoj sauni, bez pločica i peškira. Imao sam utisak da će se skinuti skroz. N. nije mogao dugo da izdrži, a ja sam stalno imao potrebu da im kažem da idu, jer me bilo sramota što je vruće. Kao u onim siromašnim kućama, zimi kada nalože samo u dnevnom boravku, pa svi prokuvaju, a niko ne sme da ode u wc da piša. Užas. Kažu da mi lepeza lepo stoji. N. se zaprepastio što sam je platio 89 dinara kada kod uboge Kineskinje ima za 39.
Sutra me čeka London, i Marta. I kiša. I Britiš ervejz. I terminal 4. I Pikadili linija. I Holborn. Sve me čeka. A ja nešto ne mogu da mrdnem.
Napisao sam pismo izvinjenja. Nadam se da će to nešto da popravi.
Nejd je u Poreču. Sa onim bubnjarima. Bubnjar i bubnjarev prijatelj koji je isto bubnjar. Dva bubnjara bubnje po celu noć. Pitam se kako izdržava. Izgleda da joj je lepo. Sluša Georgea po celi dan. Ako! Neka sluša.
Sutra nema posla. Sutra aerodromi. Ljudi. Pogledi. Flertovi. Letim ljudi... Vidimo se....