Konture proslosti

Da se razumemo odma na početku, nisam pisao, jer sam radio kao stoka. I nisam imao vremena ni za šta. Ni za koga. Ni za sebe. Sve je bilo nekako tako rastegnuto, i nisam mogao posle posla da mislim ni o čemu. Samo sam ležao na fotelji i pokušavamo da izbacim sve te silne informacije iz glave. Samo sam govorio – ajde, sada lepo izađite i pređite u neku drugu glavu, molim vas. Molim vas, nema više mesta u mojoj glavi, postalo je previše tesno.

Ovih dana sanjam stravične snove. One koji traju satima. Bar se tako čini. Pre neku noć sam sanjao da sam izronio iz mora sa žiletima koji su mi se zarili u glavu. Krv je kapala po plavetnilu mora i razlivala se svuda okolo.

Juče sam bio u Zemunu. Ne znam zašto. Samo sam tako šetao. Mirisalo je na prošlost i na sve ono što sam nekada osećao prema Beogradu, i ljudima koje sam te upoznao, koje sam tek pustio u život. Shvatio sam da je tada ovaj grad bio užasno surov prema meni, a i ja prema njemu, prema svima onima koji su se tako ponašali. Danas mi je Ichigo ispričala kako jedna osoba vidi mene i uvek me zaprepasti koliko ljudi ne znaju o meni. Koliko ništa ne znaju, i koliko samo forma mora da bude zadovoljena. Ljudi ne mogu da se bakću sa prolaznicima, samo vide kakva je boja na njima, i to je to, strpaju ga u fioku, i uopšte ne razmišljaju o njemu. Okej, to i ja često radim, ali ne želim da moja predrasuda utiče na moje konačno mišljenje. Možda mi se ne sviđa nečija faca, ali daj da saslušam šta taj neko ima da mi kaže. Da, svi ljudi generalno, pa i ja, lako odbacuju ljude. Kao nemam vremena sad za to. Pusti budalu. Ali, nekada se uspostavi da oni za koje smo mislili da su budale, su baš totalno drugačiji.

Čudno je to kako mi se prošlost ovih dana vraća u život. Ti mirisi, ta osećanja, taj bes, ta agresija koju sam osećao svakog dana, ta neka razdražljivost, moja nemirna priroda koja je dosta toga uporpastila. I baš sam pitao Ichigo da li bi bilo drugačije da sam se postavio skroz suprotno. Da sam bio dobar, da nisam lajao, da nisam imao dugačak jezik, da nisam izletao, da li bi možda bilo drugačije? Zašto čovek uvek pati za onim što je uradio, odnosno misli da je možda mogao nešto drugačije i bolje da uradi. Evo, sada sa ove distanece, ne bih mnoge stvari uradio onako kako sam uradio, ali ipak sam napravio gomilu prekršaja. Nije smelo kroz crveno, ali ja sam eto prolazio. I? Tako mi je kako mi je. Bože, kako ovo sve zvuči kao neko kajanje.

Ne znam, u poslednje vreme intenzivno imam strah od smrti. Kao da ću umreti pre odlaska u London. Kao da sada nešto sumiram, zato što mi je došao kraj života, ali ne bih baš voleo da umrem. Nekako mi se ne bi svidelo da me neko zgazi na ulici, ili da me samo udari autobus i da se razlepim po asfaltu, da me pokupe, obeleže me onom kredom, i sutra izađe u novinama čitalja i tekst. Nekako mi se to ne bi sviđalo, zato bi bilo lepo da obuzdam taj strah od smrti.

Juče sam šetao. Mnogo. I video ženu sa tamnim naočarima i nekoliko kesa kako plače na ulici. Izbačena iz kuće ili pobegla. Onda se jadan auto zaustavio pored nje i muškarac je vikao na nju. Bilo mi je potresno. Bila je nekako nezaštićena iako je izgledala bezobrazno. Znate te žene koje su bezobrazne, a onda nekako potresno plaču kada naprave sranje. Nekako sam zamislio kako će je taj unakaziti nekim nožem, jer nije smela da beži. Nisam više gledao u tom pravcu, jer sam očekivao da će joj baš tu prosuti mozak. Nisam baš bio spreman za prosuti mozak u tom momentu. Okrenuo sam glavu. Nije me bilo briga, nisam hteo da preživim zajedno sa njom, taj bol. Promenio sam se. Da znate da sam se promenio. Jako. Jako. Svi vi koji mislite da nisam, grešite. Grdno grešite. Grešna vam duša.