Dan za plakanje

Kada sam otvorio oči, osećao sam se drugačije. Sve je imalo neki drugi ukus. Vazduh u mojoj sobi, postao je nekako drugačiji, kao da ja više tamo ne živim. Sećam se samo telefonskog razgovora. N. je bila isuviše nekako opuštena. Kuvala je čaj i baš mi je pokazala da me voli. Lepo je imati takve prijatelje koji ti pokažu da te vole, koji ti to stalno dokazuju da brinu, i koji su nežni prema tebi.

Ležao sam go jutros na krevetu i gledao kako vetrić podiže zavesu u vis. Ritmično pomeranje zavese me uvek uspavljuje. Žena sa fensi kuhinjom je bila kod kuće u to doba, što je prava retkost, nikada je ne vidim ujutru. Ta žena je mnogo bučna, i stalno se smeje. Priča telefonom sumanuto. Non stop sedi kao neki šerif za stolom, sa nogama podignutim na taj isti sto, i telefonira.

Slušam Eni Lenoks. Zamišljam kako ona seda negde u nekom restoranu čita knjigu, i tužna je. A možda samo sa svojim agentom smišlja strategiju kako da zaradi još više para i kupi vulkansko ostrvo, kao Marina Abramović.

Maštam kako sam sada negde u nekom parku, ležim na travi i gledam roditelje koji čuvaju svoju decu, i ne daju im da se veru po drveću. Gledam studente koji se brinu kako će do sledećeg meseca progurati, jer su potrošili sve što su im roditelji poslali. Gledam zaposlene ljude koji sede u parku zato što su videli da na filmovima japiji jedu u parku. Gledam klošari koji idu od jedne do druge osobe i traže pet dinara, fali im da kupe hleb. A što oni nikada ne kažu – fali mi za krek, ili fali mi za vodku. Ja bih tada dao. Iskrenost treba da se nagradi. A ne – skupljam prilog za svoju slijepu sestru. Kako je to glup izgovor, na kraju krajeva ko bi se sažalio na tamo neku slepicu, kojoj sestra skuplja pare za gaće i malo nes kafe.

Slogani, reči, slogani, reči, samo to traže od mene. Cedi, cedi sve što ima, samo ga iscedi da valja, da ništa slučajno ne ostane za sutra, sve se mora posrkati danas. Ono što možeš iscediti danas iz čoveka, ne ostavljam za sutra. To je slogan za vampire od ljudi, koji žive na ručun drugih ljudi. Na račun tuđih energija.

Šta je danas originalno? Kako danas pomeriti granicu? Mislim da ljudi koji misle da sa svojim radom mogu da pomere granicu, da se ne miču sa mesta. Samo oni koji nisu svesni da bilo šta mogu da urade, oni mogu nešto da proizvedu što će biti autentično i drugačije. Tragovi ne ostaju ni iza koga. Sve ih briše neka kiša, koja neprekidno pada. Dok stvaramo, ona pada i već briše.

Važno je životu nekako biti jednostavan. Ne opterećivati se. I naći meru u svemu. Često mislim da ću biti kažnjen jer recimo bacam pare na neke gluposti koje mi uopšte ne trebaju. Kupujem, eto, ne znam da vidim da mogu, da potrošim pare, pa posle da kukam kako nemam, a u stvari mi to nešto nije ni trebalo. Zato je važno biti skroman, ali ne ono lažno, ja sam skroman da bi mi se ljudi divili, i govorili mi da sam jadan zato što sam eto stidljiv i skroman, nego zaista razviti dobru komunikaciju sa svojim potrebama. Malo sam se sada prosrao, čini mi se.

Okej jesam.

E. danas teku suze na oči. Postoje ti neki dani kada ljudi plaču, a ne znaju zašto voda teče iz njih. Ne znaju kako je moglo da se nakupi ta tuga, a da oni to nisu znali. I meni se tako dešavalo, da samo odjednom u sred noći, počnem da plačem i ne prestanem do jutra, ali ne znam zašto sam plakao, zašto mi je bilo toliko teško. Kako je to moglo da me zatekne? Kako mi se ta tuga nije najavila da će da mi dođe u goste, nego eto tako, bam, evo mene, došla sam po malo suza, da vidim kako ti to radiš, nisi odvano. I tako, suze sa jutrom odu. I kao da se ništa nije desilo.