Smor

Duhovi prošlosti. Ponovo. Kao da ne miruju. Okej, grešio sam. Ali, kako da objasnim da sam svestan svega toga, i da mi je žao, i da ne znam da li bih sada postupio drugačije. Možda bih napravio ista ta sranja, nisam siguran. Promenio sam se, ovo sada izgleda kao neko pravdanje, ali u stvari samo govorim kako se sada osećam. Nije prijatno, nije prijatno što misliš da su ljudi zaboravili, a njih je to i te kako povredilo, napravilo im šupljine u glavama, jer reči ubijaju mnogo više od metaka. Znam, znam da umem da napravim kalašnjikov od teksta, da izrešetam i one koje treba i one koje ne treba. I zato sada patim, zato mi sada nije prijatno kada mi neko kaže, ej, taj se još seća onog tvog teksta. Ali, jebi ga. Morao bih toliko izvinjenja da napišem. Jedino što mi valjda preostaje da istrpim taj bol koji osećam trenutno kada mi to neko spomene.

Zato želim da odem. Ichigo kaže da je to restart. Kada se nagomilaju sranja, ti napraviš restart. Rekao sam joj da želim da odem odavde, i da se više nikada ne vratim, da tamo negde postanem masa, ali znam biće isto. Napraviću ista sranja, posvađaću se sa ljudima. Ja sigurno samo mislim da sam se promenio, a u meni negde tinja onaj stari čovek, koji bi svima odgrizao glave. Odkud znam? Znam da mi je sada neprijatno i da ne želim da budem ovde, ne mogu više da se pravdam i objašnjavam.

Teško je živeti i paziti na svakoga. Ljudi prosto nisu dobri, i to je to. Nisam ni ja dobar, očigledno. A uvek mislim da sam nešto kao fer. A očigledno sam neke ljude povredio, eto, tako čisto iz neke obesti, jer je možda tada meni to bilo zanimljivo. Više mi nije zanimljivo da govorim šta mislim, jer sam shvatio da to ama baš nikog ne zanima. Čovek kada kaže šta misli, on mora biti spreman da se to većini neće svideti, jer se svi trude da naprave neku drugu realnost, realnost koja nije takva. Elem, najveći moj greh u svemu tome je bio što sam ja mislio da ću tako biti zanimljiviji, a u stvari samo sam sebi napravio problem, i tu se sve završilo. Ali, jebi ga, ne želim da se odričem sebe, ne želim da zaboravim to, to sam JA, samo JA i kao što sam juče dobio u kokicama – Što ti Bog da, niko ti ne ugrabi! I to je to. I loše. I dobro. I strašno. I prelepo. Bilo šta što dobiješ, to je samo tvoje. Evo ja se javljam da kažem da sam to ja.

I? Da li će to nešto promeniti? Da li će to nešto učiniti boljim ovaj svet? Da li će ljudi postati bolji ako svi priznamo koliko smo grešili, koliko smo ljudi uvredili, koliko smo života upropastili, koliko smo toga nasrali? Hoće li? Samo se pitam? A? Koliko je vas to spremno da napravi? Koliko?