totalno suprotno

Sedim na kraju dana. Na njegovoj samoj ivici. Umoran. Izmoren. Izboran. Izudaran, ponovo udarcima prošlosti. Šamarima flešbekova. Batinama nekih drugih vremena. Uh, kako ovo poetično zvuči, volim kada sam ovako vickast. Nekako kada spojim nespojive stvari. Vama je ovo možda spojivo? Baš me briga, ovo je moj blog, i ima bre da radim šta ja hoću. Jel vam jasno? Da, da ni sa kim se ne svađam. Ne pričam sam sa sobom, kao taksista pre neki dan. Priča čovek, uopšte ga ne slušam, dere se na sekjuriti neke banke, kao nemoj da vam ja dođem sa mašinkom da vidimo kako ćete da čuvate.
Ne znam kako je proletela subota. Ustao sam i dan se završio, takav mi je osećaj. Prvo kineska pijaca, B., onda Ichigo, E. zatim Boba&Dušica, poziv iz Slovenije, poziv sa Karaburme, šta oće svi ti ljudi u mom životu. Koooliko sam ljudi danas sreo, i na kraju se javila Flora da neće da se vidimo sutra. Ne može da se umara svaki dan, premorena je. Logično, ipak ima stomak.
Generalno – smorila me večera. Bila je lepo napravljena, ali ta Dušica baš davi. Samo je blebetala, ima onaj neki informativni ton, svaka reč je pravilna, nema nikakvog duha, već priča kao neki radio, recio Beograd drugi program, to su ti glasovi, ali ono novosti u gradu, ne znam kako to da opišem. Dušica je lepa žena, i dan danas, ali mnogo bre živi u prošlosti. Čak i taj blezer, nakit, sve je to nekako iz tih ormana ostalo. Da se ne baci, pa malo ću da nosim, ipak, ponekad. A Boba? Boba nekako emotivan čovek. Sprema sva ta jela, jer voli da su ljudi srećni oko njega. Voli, baš voli. A isto bi voleo da tako neko za njega, ali ne može, nekako nema nikog. Ne treba stvari raditi, da bi ti ljudi radili isto to. Ljudi ne vide da se ti oko njih trudiš. Nikada. Ako žele da se trude, trudiće se sami, nikad to ne vide jedni od drugih. Znate ono – on je meni to kupio, moram i ja njemu isto tako nešto, da cena bude u toj visini. Ipak, je sve u toj ceni. Barkod. Pip. Pip.
Dosadno je. Užasno. Bane je bio u kineskom restoranu u NS kada sam zvao. On ne jede piletinu. Samo se jede. Ponekad. Kada mislim da je to pristojno. Ne prosipa kada se jede. Ovo je hermetično sada, evo prestaću.
Žao mi je mnogo jer Ichigo kao da iščezava, kao da mi klizi iz ruku na nekom rastanku. Ruka mi je vlažna, ostali su samo još prsti u mojim dlanovima. Njeni tanki prsti. Ali, ostaju neke njene stvari i uspomene. Ostaje msn i kamera. Ostaje mikrofon i slušalice. Ostaje Tokio u koji ću sigurno otići, samo zbog nje.
I tako. Mrzi me više da pišem, pravo da vam kažem, idem da sanjam žilete. Ma, ne – kade iz kojih se izliva voda na sve strane.