andergraund

Danas sam naucio sve linije andergraunda. Kako se prelazi iz koje u koju. Sta znace krugovi, a sta crtice... Okej, vi sto ste bili, znam da je lako, ali meni je metro uvek trauma, da ne odem u neku picku materinu, pa kada izadjem na zemlju da me docekaju neki likovi, budi Bog sa nama ili vama, kako se kaze...
Danas
Moj prvi rucak u Sohou. O boze. Met, Loren, Marija, Marta i ja... Marija i ja smo prvi dosli. Kelnerica kao iz serije Price iz predgradja. Ima sedu kosu i hiljadu karijesa, ali nam je odma rekla ako nasi prijatelji ne dodju uskoro da se slobodno selimo. A da, rekli smo da cekamo prijatelje. Onda je dosao Met, njega su mi svi opisali kao intelektualnog snoba, ali covek je nekako skroz obican, nosi belu kosulju, savija duvan, i pravi namestene sale, samo zeli da bude duhovit i cinican, ali ne ide mu... Sva sreca sto bolje vlada engleskim od mene. Zatim stize Loren koja me je poljubila dva puta. Mirisala je na neki super puder, nesto sto sam osetio u detinjstvu.. Mmm, super. Gleda me ocima boje kestena, jel se tako kaze, ili boje pirea od kestena... Hahahaha... Onda stize i Marta. Marta vec ima tu neku energiju zaposlene zene, kasni, ruca tako s nogu, zeza se i to... Danas je dobila povisicu, malu ali povisicu... Rekla mi je - ti se bas uklapas u London. Ne znam jos, ali skroz sebe mogu da zamislim ovde. Inace, Marta je danas bila ponosna na mene jer sam se salio na engleskom, i svi su skapirali i umirali od smeha. Moram da naucim prokleti jezik. Svi odlaze i Marija i ja ostajemo sami sa previse slobodnog vremena.
Danas
Promenio novac u HCBC banci. Japanka sa super cipelama mi rekla da je na spratu. Iza stakla me docekao Iranac ili Arapin, jos ne razlikujem te rase i boje. Nasmejao se i pitao me kako vam je ovo jutro, gospodine? Bas je bio super. I onda mi je projao funte, sve jednu po jednu, ispred mene. Prvo mi je rekao, gledaj ovamo, da vidis da li lepo brojim? I namignuo mi i rekao mi da stavim pare u unutrasnji dzep.
Danas
Odlazim sa Marijom u nepoznatnom pravcu. Mislim da je Kemden ili tako nesto, u svakom slucaju meni je sve isto, sve je nisko od zgrada, ali tek onda vidim da je drugacije. Ljudi su cudni, svi su nesto izbuseni, gomila punkera, svega, ofarbani ljudi, oni sto slusaju HIM, sto se loze na gotiku, svi su oni tamo... Marija mi kaze da stavim kartu u torbu, nije bas preporucljivo pokazivati da si turista. Kao nije opasno, ali ipak... Trazili smo neki muzej, ali ga nismo nasli. Predlozio sam da odemo do Rojal Kort pozorista, da vidim to vise cudo. Odlazimo, i nalazimo iz prve, zato sto je pozoriste tik uz metro stanicu. Smesno. Obilazimo taj grad, neki bogatasi, radnje, butici, bla, bla...
Hajd park. Marija me vodi u kafe Lido, gde mi je prelepo. Sedeo bih tamo i pisao roman. Prosto je nekako mirno. Ljubazne kelnerice. Narucujem toplu cokoladu, ali bas ono sto sam zeleo. Ne gusto, vec pravi kakao. Odlazimo u Hajd park, unutra, prolazimo pored fontane iz koje izbija voda u cast princeze Dajane. Prolazimo pored drveca. Kako je divan park. Pravi film. Mnogo mi se svidelo u tom parku. Dolazimo do lezaljki... Mmm, sedimo citamo, mislimo... Zove Marta, zavrsila je posao. Trebali smo da idemo u Tejt, ali se zatvara u sest. Idemo neki drugi dan kada radi po noci. Kao tada je super razledanje, uvece... Ali Marta ima bolji predlog. Idemo u pozoriste... Marija i ja, iz Hajd parka trcimo na metro i na Pikadili... Jurimo. Stizemo u poslednji momenat. Marta je nervozna jer nas ceka preko sat. Ali ipak ulazimo na te Jadnike. Mjuzikl. Kvin teatar. Ljudi jedu u pozoristu. Sve je nestvarno. Dobijamo super mesta. Scenografija, efekti, glumci, sve je nekako cudesno, ali ipak sladunjavo za moj ukus. Glumci sjajno pevaju, super glume, sve je ustimovano, ma nikada to nisam video, ali se vidi da tu jos nesto fali, nema genijalnosti... Celo vreme sam gledao u orkestar u rupi, i zamisljao te ljude kako su goli... To mi je bilo zanimljivo...
Vracam se kuci onim busom na sprat. Sedimo gore, naravno. Bili smo na Pikadili Crkusu, jer Marta kaze da je ona kao mala uvek tako zamisljala London i Njujork. I jeste, u pravu je, to je nekako London. Neki Srbi prolaze pored nas, ali mi ne zelimo da im pokazemo da znamo njihov jezik. Neki Poljak nas pita da li znamo Poljski... Mi kazeo Nou, nou, vi dont. I tako...
Ne znam, evo vam malo slika... Idem sada, valjda idemo na neki koktel, odkud znam....