She's gone

Otišla je. Vukla je mali crni kofer. Dali su da unese kreme da bude lepa u avionu. Sela je na 14f. Čekirao je muškarac. Rekao je – samo imate jedan kofer? Klimnuo je glavom, jer je bila uznemirena što joj je tata došao. Morala je da mu kaže – tata, molim te idi sada, eto, dobro sam, imam para, kupiću novine, sve imam, idi, samo idi, ajde, idi, idi, idi... Tata je gledao. Nije imao više šta da je pita. S. je imao kapuljaču na riđoj kosi. Ćutao je. Ona je cupkala nogom. Ja sam srao. Srao. Srao samo da mislim da ona ide. Hteo sam da je uhvatim kada je ulazila u carinsku zonu, i kažem – oću i ja sa tobom, oću i ja, neću da ostanem ovde, glupo je što se rastajemo, a tek smo se našli. Ali, to tako biva valjda u života. Ko zna zašto tako mora. Imam osećaj da joj ništa nisam rekao, da sam imao još toliko toga da joj kažem, imali smo tako malo vremena. Stalno smo odlagali, jer smo bili zauzeti. Depilacija. Premijere. Neki drugi ljudi. Prepreke. Trčali smo sa onim prečkama. I kao da smo se zaustavili negde na pola, zadihani. Ali, možemo još da trčimo čini mi se. Želim, Ichigo da se smejemo još. Želim da igramo još. Želim da te zasmejavam kao što umem. Želim da Emi bude tu. Želim, sve to bre želim. Želim da se sretnemo negde na pola puta. Želim da te ne pustim tek tako. Ali daleko si sada. Toliko sati razlike. Ti prvo vidiš sunce, pa tek onda ja. Ti ćeš se prva buditi od sada. A ja ću uvek kasniti. Neću moći da stignem toliko toga. Ali, obilaziću naša mesta. Znaš, ono gde smo se obično nalazili. Prolaziću Kalinićem, i sećaću se tih crvenih cvikera, lososa, i cveća. Sećaću se Maćada. Sećaću se jednog našeg ručka kada smo oboje bili previše usamljeni i ostavljeni. Sećaš se tog Uskrsa kada smo bili sami u restoranu. Tada si ti bila moja porodica. Jedino ti. Svi ostali – njih nije bilo. Kako smo umeli lepo da ogovaramo. Oh, Bože, niko ne može bolje od tebe da da ljudima epitete, da izmisli priču o prolazniku. Nedostajeće mi to. Nedostajaće mi tvoje oči. Nedostajeće mi tvoja kože. Miris tvog stana. Sve će mi to faliti. Ali, život je prepun uspomena. Nekada moramo tako da živimo. Ovo su moje suze, ovo je moja tuga. Danas. Pa na dalje... Ljubim te, znam da ćeš biti mala devojčica (znam da ne voliš da te zovu malom), i da će te neko grliti i držati kao malo vode na dlanu, jer ti to zaslužuješ. Ljubi te tvoj prijatelj, šta god da se desi...