ceo svet je lud, said Ichigo

Prestao sam da osećam da jutro postoji. Samo ustanem, i to je to. Moje ustajanje je znak da je jutro. Ne vidim nebo, ne vidim tu atmosferu jutra. To više ne postoji u mojoj glavi, mislim da je to nekako loše. Mislim da je to grozno. Nema onog lenškarenja u krevetu, osluškivanje zvukova koji dolaze iz ostalih stanova, zveckanje kašika koje mute spaljenja zrna kafe kojima tepamo nes. Smešno je koliko su se ljudi navikli na taj nes, koliko su ih reklame uradile, da sada svi ujutru kao moraju da mute nes ili da sipaju kafu iz automata. Ono nisu otišli ni da se umiju, ali sipaju, i čitaju novine. Kod nas od juče, jer kod nas to govno ne raznose. Bilo bi super da čovek u bade mantilu istrči na ulicu, mazne one 24 sata, i ode da muti svoj nes.

Sinoć sedim sa Mirom u Gastonu. Donose nam neke đon palačinke. Konabar jadan uvlači sline u sebe, jer je prehlađen, a ne sme ništa da mu curi. Mira i ja se cerekamo. Smešno je, tražili smo jednu porciju da podelimo, on nas čudno gleda. Tražimo i preliv od maline, ali palačinke se pojavljuju u lokvi krvi. Unutra uskisao krem sir. Odustajemo oboje na pola. Otvaramo novi broj Glorije i komentarišemo ljude unutra. Konjasta Sara Džesika Parker ponovo glumi ludilo. Ko njoj daje pare, pitam se? Ko nju može da plati? Neko stvarno ima sreće u životu, ali stvarno... Ja na kraju idem u wc, koji izgleda kao onak brodski ili u vozu, šolja nema onaj poklopac i ja celo vreme očekujem da počne da se ljulja. Znate ono kada pišate u vozu, pa samo gledate da sebe ne isprskate, a wc ko jebe.

Slaviša nas čeka u znaku pitanja. I on sebi postavlja gomilu pitanja. U dilemi je. Sada su ga stavili konjima na repove. I svi ga vuku. A vidim da on ne želi nigde. Sa Slavišom sedi neki fini čovek. Ima lepe i zdrave zube. Fino obučen. I vidi se da sve miriše na dobro. I after shave, i after work, sve... Sve lepo. Onako lepo. Malo je takvih ljudi. On radi sa ambasadorskom decom. Učitelj je za strance. Uči ih da budu ljudi. Dobro je, mislim se, što su u rukama tog čoveka. Dobro je. Sve u životu je važno, svaki susret, svaki pogled, sve se to trpa negde, u neku duboku ladicu u organizmu.

Pre neku noć B mi priča o Pedji. Ja ne znam ko je taj čovek. Ali zamišljam da je mršav, i da voli da nosi lep donji veš. Mislim da je taj čovek koščat. I da ima onu jabučicu u grlu izraženu. Ima crnu kosu, ali oštru. Peđa je oštar čovek, nekako tako sam to video, iako B nikada tako ne opisuje ljude. Pedja živi u Londonu. I teško mu je. Radi u butiku Gucci. Stavlja i sklanja vešalice. Prebacuje faltne sa jedne na drugu stranu. Pedja ima brata idiota. Stalno se dere na njega. Pedja je neka osoba tamo koju ne znam, ali sam malo ušao u njegov život, kroz B-ove oči. Ja sam ga zamislio, i kao da je lik u nekom mom romanu. Tako sam ga zamislio, kao da treba da prođe kroz 234 i 235 stranicu. Onako slučajno. Samo se pojavi.

Razmišljam kako bi bilo lepo izgubiti se. Ne gledati više ove ljude. Smučili su mi se. Baš.

Slušam Marinu Perazić ljubaznošću Banetovog attachmenta. Odlazim sada da se suočim sa životom, ne daju mi više vremena za maštu. Ljubim vas, moji verni čitaoci. Ne varajte me sa drugima. To ne volim. Sujetama mi je velika kao Amazon.