evo vam vas post

Užasno mi se spava, ali moram se terati da što više pišem mimo posla. Mimo prezentacija, mimo bulita u pavr pointu, mimo kreativnih sastanaka, jer pretvoriću se u tridesetosekudni spot, bez jasnije ideje o životu. Danas je ljudi bio jedan slobodan dan. Super mi je što se dan bez posla zove – slobodan dan, da li je neko o tome razmišljao. Kao, ej imam celi dan free, konačno sam slobodan kao ptica mogu da vidim nebo, mogu da radim šta hoću. Jutros kada sam otvorio oči i shvatio da ne moram da raskidam sa đebetom iako je devet i petnaest na mom, ex Hamlinom, IKEA satu, osećao sam se... Pa kako da vam kažem – osećao sam se ekstra, brate.
Sinoć je kod Baneta bilo savršeno. Svi ti zanimljivi ljudi. Okej onaj kauč preko puta je malo trokirao, izuzev osobe koja u sebi nosi početak Alfabete, u stvari obje valjda nose to u sebi. A kao Avion. A kao Atrakcija. Elem, kauč sa strane mi je bio bljesak. Bio je bolji od lasera koji je bušio krst. N. je brzo morao da ide, i moje srce je pustilo suzu. Ume lepo da me smiri kada počnem da divljam sa cinizmom. Što bi Bane rekao – ništa mi nije sveto. Čekaj sad, ovo je blog, moram da pomenem da sam pre rođendana sedeo sa Mirkom Ilićem i nekim njegovim prijateljem, mulcem, neki teoretičar marketinga, neki kurac iz Zagreba, da ne budem sada i nacionalista, ako mi već ništa nije sveto. Elem, taj Mirko baš davi, mnogo kenja, ali par dobrih stvari. Ja mu pričao za Banetov sajt, kako Bane pravi ptice ljude, one se kljunovima, valjda sam to dobro opisao, a onda Mirko kaže da su takvi ljudi bili progonitelji u vreme kuge. Ne znam, da li je to smisao, možda Tijana zna. Ona sada piše tu neku tezu – zašto te silne zgrade u Solunu, zašto baš toliko tih zgrada, kako se to zove – FAVELLA, RAFAELLA KARA... Tijana ima tako lepe vene na stopalu koje vode direktno u nožne prste. Baletanke to lepo ističu. Sve sam to video. Znam mnogo skačem, ali ovo je moj blog i valjda mogu malo da se iživljavam. Tijani je u kući sve čisto. Nije osveštano, ali je čisto. Ona ima školjke po vratu. Izigrava stenu od žene. U jednom trenutku razgovor je metastazirao u Utisak nedelje. Ali, neka je. Javio sam se da podržim ženu u sredini, i da glasam za 12 predlog. Tada je počelo da smrdi na gorerinu. I smetljari su kupili Peconijeve kondome iz kontejnera i ljuspe od paprika Đinđićeve majke. I tako. Nekako zanimljivo veče. Pričali su mi i o tome kako komšiluk može da bude gadan. Kako čovek leži krvav na asfaltu i ništa. Bilo je puno crne hronike. Oduševila bi se Dragana Ognjenović. Dodala bi ona malo rozog u to. Znam, znam...
Danas je rođendan Bebi Dol, a ja imam njen haloton. To nešto znači. Lepo je čuti mućaćo, jao, jao. Moram da perem kosu sada, baš imam puno peruti, a moram da slušam muziku i mlatim glavom, pa nije u redu da veje po firmi sutra. Danas sam gledao onaj film SEDAM I PO. Što naši filmovi umeju da unište gledaoca. Nekako daju ti prostora da razmišljaš o svemu, samo ne o filmu. Fino sam se ispričao sam sa sobom, doneo sam nekoliko odluka u toku filma, nije mi uopšte ometalo tok misli.
Pitam se zašto ljudi na chatovima ne menjaju nikove. Nije li dosadno da uvek znam da sam naleteo na istu osobu. Nema nikakve čari. Ako je već to poligon laži, neka bude do kraja.
Situacija u kući Velikog brata me baš brine... Mislim da VB se neće primiti u Srbiji. Jebote ništa ne možemo. Ajde taj Mladić, i ta sranja iz vesti dana, ali ništa u ovoj zemlji ne može da se primi. Čak ni taj debilni reality show...
Hamla, ako čitaš ovo mislim na tebe...