Još jedan divno govnjiv dan. Baš onako razmazan. Namazan dan. Niko ne zna šta može da uradi do sumraka. Niko. I sve je tako neizvesno. Sedim juče sa T. i gledam njene velike oče. Ona je baš uplašena. I ja sam. Ne znam kako će se sve ovo završiti. Agonija koja traje. Pitam Baneta kako da odem odavde. Znam, pitao sam ga to 2346. puta, znam da mu je više pun kurac tog pitanja, ali opet ga pitam, jer kao da nemam snage da sve sam završim, kao da više ne mogu ništa. Jebi ga. I ne mogu. Nemoćan sam.

Ana P. zove servis za mašine celo jutro. Govori kako curi na sve strane. A samo je stavila prašak i vodu, kako su rekli u upustvu. A servis je u Kraljevu. Usnica gleda u monitor, fokusirano, srećna je što je dobila mogućnost da se zrači u firmi. Sada imamo tri Ane, jedna ova lukava, jedna punija, i jedna tetka. Kada se sabere i nije nam nešto, a?

Sinoć mi je stigao Martin sms. Sedela je na nekoj stanici u Londonu i crtala ljude nekim bojama što se skvase. Kupila je to sebi za rožendan. Ja sam bio tužan. I zaboravio sam da joj čestitam rođendan. Bio je u subotu, ali šta da radim, toliko toga mi se NE dešava u životu, da sam počeo da zaboravljam sve. Kao u mom životu toliko toga nema, da zaista i ono kada ima, ja mislim da nema, ako znate o čemu pričam.

B. mi rekao da idem u Kanadu. Ne znam, ne želim da idem tamo, ne bar za sada, odkud znam, možda budem želeo. Slušam već dva dana soundtrack iz Kill Bill-a, remek dela savremenog filmskog jezika. Voleo bih da pojedem burek sa tim Tarantinom, i da mu predložim da mi da da raspišem bar neki njegov enterijer/ekterijer. Da vidi da i ja mogu da izađem na kraj sa tim dijalozima. Da mogu da ga zavrnem da mu se zavrti u glavi. Da, da, da...

Ovih dana mi stižu neki sumanuti mejlovi, samo neki ljudi daju otkaze. Dvoje ljudi je dalo korpu u Ambijentima, i ne znam na šta se sve ta časopis, mada ja nikada nisam ni imao utisak da radim tamo. Nemam pojma, imao sam utisak da neko drugo ja radi za njih. Nije mi to bilo baš najasnije, neki sumanut odnos. Mislim sve je bilo u redu, oni su bile krajnje ljubazni, ali nikako da svršimo. Znate ono ložite se na nekoga, ušli ste u aferu, legli ste, digao vam se, ali nikako da izađe ono belo, što izlazi na kraju. I tako, najgore je kada čovek posle strasnog seksa, mora stvar da uzme u svoje ruke. Nema veće traume.

Sve je izgubilo smisao, ali se neću ubiti, hoću da vidim koliko može da se gubi... Verovatno može još, i još, i još.....