Bez naslova

Subotom volim da ustanem kasno. Kao i svi ljudi koji rade od devet do pet. Kao da se naspavam. U zadnje vreme se plašim da spavam u stanu. Nekako osećam samoću, kao da je na plafonu, pa me uveče pred san uhvati za gušu, pa počne da mlati svuda po krevetu. Ali, navikavam se, otuđujem se od ljudi, onako lepo, postepeno, ništa na silu, tako to i ide valjda. Tako se postaje namćor. Ćutim po nekoliko sati. Ali, kao da ćutim i unutra, kao da ništa ne govorim ni samom sebi. Ponekad sebe uhvatim da nisam pričao ni sa samim sobom. Ma, ne verujem, verovatno sebi kažem bar – dobar dan.
Veselinu su izbacili. I krivo mi je. Svi su je mrzeli, svi su jedva čekali da izađe, svi su govorili da to nije za nju – e, ja sam je baš zbog svega toga i voleo. Uvek mi se sviđaju ljudi koje svi mrze. Baš sam voleo što je tako kontra od svih, što ih nervira, što zvoca kao prava majka, i naravno Srbija je morala da je izbaci, a šta drugo. Veselina sada sedi sa svojim mužem invalidom i priča mu kako je mogla da bude slavna za dlaku, ali neki ljudi nisu za slavu, ne umeju da se pokaze. Mislim da se za slavu čovek pokazi. Prosto, tako bude. Kao u Gabinoj pesmi – Hoću slavu, bla, bla, djecu i kuhinju, e, to.
Sa Bobijem Ns sam se video na dvadeset i petom maju. Dan je bio prelep, ali samo na prvi pogled, ispod je imao neku hladnoću. Nisam mu baš verovao da nam se daje još Sunca. Sunce je eto bilo tu, kao neka subotnja varka, jer subota, po difoltu mora da bude lep dan, ništa se ne radi, ustaje se kasno, provodi se, mora nešto lepo da se desi. Bobi Ns ima astmu. Mama mi je jednom rekla da to imaju osetljivi i nežni ljudi. To sam mu i rekao, a onda je on izvukao pumpicu. Posle sam se setio da Ana Piljić ima astmu, i odmah mi je mamina teorija pala u vodu. Ona nije osetljiva. Ne bar prema meni. Bobiju Ns se svideo hor u Titovom bioskopu. Mene oduševio onaj pikado. Gađao sam kao lud sa još nekoliko ljudi. Bilo mi super što obezbeđene Oktobarskog salona, gađa sa nama, niko ne čuva eksponate, svi gađaju u pikado. Ja bih tom radu dodelio nagradu, ipak je najkomunikativniji. Verujem da su nagradu dali nekom smoru, kako to obično bidne. Posle smo Bobi Ns i ja otišli do grada. Pričali smo o tome da li su ljudi koji imaju kartice i provlače ih non stop, i idu u Maderu da jedu, i kupuju u Zari, srećniji od ostalih ljudi koji to ne mogu. Bobija Ns su optužili da je kurva. I da je promiskuitet. Bobi Ns je malo konfuzna ličnost, i drži me na distanci, ali me ipak vuče za reč. Vuče i te kako. Baš silno vuče. Neću više o tome. Bobi Ns ima suzne oči.
Bane je depresivan. Vidi mu se. Nije ni čudo, kada tamo u toj njegovoj firmi, muče. Muče gore nego na faksu. Gore nego u fabrici olovaka. Ajde ovo, ajde ono, bez obzira što on ima svoje radno mesto i tipke za koje je nadležan. Zna se šta on sve na tastaturi koristi, taj ctrl i te kratice za retuširanje i to. Voleo bih da Bane ode odavde, i da me pozove. Znam da bi se on setio toga. Kao što njegova mama uvek da, kada dođu da joj traže pare.
U strahu sam nekom.
Stella je bila u Mladenovcu. Igrali su Dvije. Ona uvek divno titra i oseća stvari.
Goca bila u Novom Sadu. Smorila se malo od Dostojevskog. Ma ko se ne bi smorio, to je više prevaziđeno, Dostojevski u pozorištu???
Gledam televizor i te ljude koji se pojavljuju, smenjuju se, sve te jedni te isti> Glam špajz, gledam zbog Ichigo, i ne mogu da verujem koliko tim voditeljima trokiraju hardovi. Koliko im treba da se izraze. Kako klimaju glavama, šta god rekao ovaj sa druge strane. Kao ovaj kaže – ubio sam kevu – oni će klimati glavom i smeškati se. Ništa ne menja stvari. Valjda im se honorar i meri po klimovima. Kao klimnula sam 569 puta u toku emisije, oću svoje pare, bre, treba mi za maskaru, moram imati, maskaru, moram se voziti taksijem, ja sam sada zvezda, ne mogu u GSP.
Pokušavam da počnem nešto da pišem. Da se vratim sebi. Svojoj prirodi. Moram. Moram. Moram. Ali, sam lenj. Kao Vlada frizer.
E da Olja se udaje. Ide u Dansku. I ostaje zauvek. Svi odlaze. Samo ja ostajem.