Niko nije savrsen... A?

Tužan sam trenutno. Ali ne znam koliko to bilo koga zanima. Ljude samo zanima kada su ljudi veseli. Kada se smeju. Nikog ne zanima kada je neko bez veze, zato vam neću pisati o tome, a rado bih hteo da vam skenjam dan, jer u tome sam specijalista. Mogu da vam sjebem trenutak dok ste rekli keks.

Sedim u Takvudu. Pet do dvanaest. Čudno mi je da u to vreme idem u bioskop. E, da bio je mrak, znači nije po danu. Mira je pored mene. Mira je slatka, pozitivna jedna osoba, koja je uvek za neku akciju, ponekad se pitam šta joj je super kod mene, kada sam ja ovoliko bez veze. Šta da radim, ne znam gde je rešenje, da znam, možda bih bio drugačiji. Voleo bih da se sve promeni. Nekako. Ali iz korena. Sanjao sam tarantulu kako ide prema meni. Pre neki dan. Hm. Da li da pročitam šta mi piše u horoskopu ili da nazovem numerologa da mi pogleda u razlomak.

Ichigo me mnogo iznervirala. Ne znam zašto sva ta priča, zašto sve to, kako to... Gde ja to grešim, zašto je nerviram, ne znam. Neću da pišem o svojim razmišljanjima ovde, pa da ona zna kako razmišljam. Neću. Neka misli šta ja mislim, ako uopšte o tome misli.

Slušam Gabi Novak. To je muzika za samoubice. Patetična i odvratna, onako sa teškim rečima. Meni se to sviđa. A većina mrzi. Volim to što većina mrzi.

Desila mi se jedna super stvar. Na osamnaestom spratu pariske komune. Ne znam da li treba da se oduševljavam odma. Pričao sam sa T. Jednog dana do jutra i hteo sam sve da joj ispričam. Da joj prepričam celi svoj život. Ona ima dinosaurse u kupatilu. Ona ima čisto kupatilo. Imam visoko mišljenje o ljudima koji imaju čisto kupatilo. Ja nemam. Bane ima isto čisto kupatilo sa dva izlaza. Nikada mi nije jasno kako se ne boji da mu neko ne uđe na ona druga vrata dok je na šolji, jer se ne zaključavaju. Ili bar ja nisam zaključavao. Razmišljam o tome. T je zanimljiva osoba, onako kao neka furija (sakupljali smo kamenčiće pored Madere i pričali o zagrljaju i parfemima), brza je, i smeje se gromoglasno. Fotografiše. Pokazivala mi je radove, plakate, fotke, svoj život mi je pokazivala. Pričala mi je neke super priče, kako je tražila neku malu ulicu u Solunu, i nije mogla da je nađe. Tražila je ulicu a našla je muškarca. Što ovo dobro zvuči, zar ne, ajde nadojite moju sujetu, čitači moji. Ajde, recite, da je super to što je tražila a dobila nešto sasvim novo. T je lepa. Visoka. I voli Baneta. Tako pričamo o Banetu. Priča ona i o nekim stvarima pored. Kako spava pored. Voli da spava pored. I samo tako da se ušuška, da bude bezbedna. Tačno znam o čemu priča. Nema većeg bunkera od zagrljaja u krevetu. Čini mi se da bih tako mogao i da umrem, da me ne bi bolelo. Ako bih umro u zagrljaju, neka umrem. To mi je supret ZAGRLI SMRT, DUŠO! Kako sam ja fatalan?!

Joj, samo mi naviru misli, ne znam o čemu da vam ne pišem. Ne znam kako da pravim the best of misli. Kako da vam učinim dan zanimljivijim. Gledao sam taj film Shortbus o ljudima u Njujorku, o nekoj Kineskinji koja ne može da doživi orgazam, o pederima koji ne mogu da žive u monogamiji, o transvestitima koji ne mogu da izađu iz haljina, o starcima kojima ne može da se digne, o ljubavi generalno. I sve je to tako nakinđureno... Gay saune, teretane, depresije, samoubistva, iščašenost u svakom kadru, hetero sm parovi, i tako sve to u krug. Publika se smeje kada tip sam sebi svršava u usta, kada sperma štrca po ulju na platnu i onako klizi niz boju, kako Kineskinja piša... Ali sve je to tako nekako tužno na šta se sve svelo. Imao sam utisak da niko više ni na šta ne misli, da je sve nebitno, samo daj, daj, daj, što više daj, želim da se provedem, želim da osetim sve, želim sve, i ovo, i ovo, i ovo, moram, ako sada to ne uradim neću nikada i tako u nedogled...

Kuda ste krenuli, Mr World? A? Kuda bre? Gde ste se zaleteli? Šta oćete?

Uh, ne mogu više.

Ovo je tako grozno, ali pustiću ga u etar. Pustiću, jer ne mogu uvek biti genijalan, zar ne, mili moji.

Gabi i dalje kuka.

Tako lepo kuka.

Prosto njena kuknjava prija.

Hvala na razumevanju.