lepo ne znam (drzim ruku na obrazu)

Ana me probudila u šest. Ana ima lice kao porcelanska lutka, belo je i čisto. Ima kikice. Sitne. Kaže da je to frizura kada ima prljavu kosu. Ana ima 28 godina. Ima okej život. Odnosno ima super život. Stalno putuje. Ima još nešto, ali to nije za blog. Bili smo sinoć na večeri. Ana se lepo femka. I svi obigravaju oko nje. Pravi takvu atmosferu, kao da celi restoran želi sa njom u krevet. To mi je super. Svi muškarci su gledali šta ću ja sa njom za stolom, zašto oni to ne mogu. Super su mi ti osećaji, kada vidim da mi celi restoran zavidi što se ona smeje baš mojim forama. Tako mi se pumpa dušek, što bi Bane rekao. Bane kopirajt. Mislio sam da će joj moj stan biti shit, jer znam da je onako perfekcionista. Međutim, postavka na mojim zidovima je svima zanimljiva. Bolje da ne krečim, više neće biti tako interesatno, iako Ichigo misli da je tamno i depresivno.

Već dva dana slušam muziku iz Tesla Factory by SILENCE. Zamisli kompozitor čije je ime – tišina. Ćuti i komponuje, valjda je to poruka. A muzika je onako pompezna, i puna onih diva efekata, da ti dođe da izliješ sebi Oskara, i da šetaš tako po kući, i smišljaš koga da ispljuješ u prime timeu.

Poslao sam Liviji Žbonglu. I ona se ponaša kao da joj je ime SILENCE, a nije, ima ga ovaj kompozitor. Što mrzim kada ljudi tako kradu nečije manire. Okej, evo i ja sam kupio čokoladu koju kupuje Bane, ali prosto on uvek nađe. Uvek se nađe. Ima ljudi koji mogu da se nađu u neobranom grožđu. I da im pronalaženje ne pada teško. Ja kada tražim ni GOOGLE mi ne pomaže.

Ljudi izmišljaju. Lažu. Istinu gutaju. Nisu dorasli realnosti.

Izvinite što ja ovako kratko – jedva sam i ovo uspeo da iskucam – gledaju mi u ekran. Ma, ne vi, ovi neki gledači ekrana.