Nema izbora!

Sedim. Gledam tupo u oštrinu ivice na zidu. Preko puta svetla u potkrovlju upaljena. Mene plaše komšije. Komšija ispod mene ima krevet na razvlačenje. Metalni. I uvek treska time, nekako mislim da mi poruče da je snažan ili šta. Kada čujem taj zvuk zamislim one federe kako plešu ča ča ča. Ujutru se jebu. Kompija ispod mene ima devojku. Ona ne vrišti dok se jebe. Ali federi vrište.

Madera 20,30h – lux taksi me dovozi tačno ispred. Dedica u uniformi mi otvara vrata. Kada ulazim u Maderu, uvek imam utisak da sam negde u inostranstvu, negde u nekom kadru na petoj aveniji, negde ne znam, negde gde je neko zakazao snimanje života. Mirko i Š. me čekaju. Sede do prozora. Jedu pihtije. Mirko se igra sa pihtijama. Ona treska tanjir. Mislim da je više time oduševljen nego samim ukusom. Š. me gleda kroz svoje ogromne naočare. Nekako je učtiv čovek. Lepo se rukuje. Retki su ljudi koji se lepo rukuju. Ono da vam nalegnu dlanovi, da vam se pomaze linije života. Sedam, i nekako mi je neprijatno. Mrzim te situacije u kojima nemam šta da kažem, u kojima ne znam kuda bih sa sobom, u kojima gledam u konobare i razmišljam o njihovim životima, kako sigurno u nedelju, moraju da se vide sa svojim ribama, kako trče na prevoz, kako im nije do rada baš sada, a ja tu još nešto zanovetam. Madera je prazna. U uglu peva žena, kao ona što peva u Lost in translation u Hajatu. Doduše bolje peva, ali sve one lepe hitove, kako bi mudri rekli, muzika za liftove, iako ja nikada u životu nisam čuo muziku u liftu. Neki su kunu da jesu, pa da im verujem. Pričamo. Pričamo. Mirko vadi Njujork Tajms, daje mi članak, neki čika je na naslovnoj – kaže da pročitam. Ali, ja slabo stojim sa engleskim jezikom, samo se nanerviram što ne mogu skužiti šta hoće članak od mene. Gledam u Mirkove jagodice ispod očiju. I u kosti lica. Ima čvrste kosti. Š. priča o Los Anđelesu. Mislim da mu se Los Anđeles sviđa. Dolaze Kejt i Slavče. Sedaju. Slavče je bolestan, šmrca. Kejt je nervozna, seda pored mene. Mirko upozorava da je Slavče ljubomoran strašno. Mirko priča nešto o snimanju Eyes Wide Shut-a kako je Harvi Kajtel svršio po Nikol Kidmen, ali je to isečeno iz filma zbog Tom Kruza. Onda tu nešto se pominju sajentolozi. Ne znam, neko je bacio neku rečenicu na sto, čisto onako, onda je Kejt rekla Tom je peder. Tako se priča. Mirko svedoči kako je video avion 11.septembra vodeći sina do škole. Mislio je da se snima film. Meni se onako sliva flešbek od sinoć – scene iz filma Babel. Tri priče, jedna puška, gomila ljudi, jedan kalibar, mnoštvo problema, jedan metak. Skinuo sam muziku iz filma. I jutros sam ustao. I slušao. Mislio sam da ću otići, da se neću vratiti, da će mi misli odlutati bez povratka, da više, na svu sreću, neću moći da mislim. Ali, misli su se vratile, sve se vratilo. Ichigo mi je jutros prepričavala film. Ne, Babel sam gledao, ona je pričala svoj film, pričala mi je šta je pisalo u jednom mejlu. Sve je zvučalo sumanuto. Onda sam joj napisao da mi nedostaje njen zagrljaj. Ichigo ima lep stisak, koža joj je meka, nekako uvek miriše... To je onaj stisak mame, pred spavanje, uvek super miriše. Bar je meni to uvek bilo super. Tati su uvek ruke mirisale na duvan. To me nerviralo. I onda dođe da me poljubi pred spavanje, i osetim taj duvan. A mami je mirisala ruku na kremu. Na pomadu.

Depra je ponovo odlučila da bane. Bez najave. Da se useli. Da prenoći, bez najave koliko ostaje. Došla je onako, bez prtljaga. Nisam pomenuo Floru i Nejd. Njih dve su bile tu, u stvarnosti. Flora vozi, i malo je smršala, prolepšala se, bila je lepa, sada je još lepša. Fale mi njene emocije. Vozimo se tako kolima, pokušavam ukratko da joj prenesem zanimljive detalje iz svog života, ali premalo je vremena. Nejd ne kasni. Čekam je kod Albanije. Priznaje mi da je dan super, i da moramo da šetamo. B. je tuda negde, šeta sa Sašom. Nejd brzo ide. Pričamo o nekim ljudima koji su nam prošli kroz život. Ma šta nam to vredi, kada se ne menjamo? Kada kao da ništa nismo naučili? Kada pravimo iste greške? Na istim mestima? Na istu foru? Šta vredi? Ni prebijene pare ne vredi to naše svakodnevno kukumakanje i moljenje besmisla da postane smisao.

Smisao nikada ne dolazi kada ga moliš, on je uvek nepozvan gost. I ako dođe, dođe, ako ne dođe šta možeš, oladi mu se večera.