Pom-pom

Dal’ sjećaš se, sunce je jače sjalo,

Dal’ sjećaš se, ispravno se brijalo,

Dal’ sjećaš se, važna bila je rima,

Danas važne su pare, što to s nama ne štima?

Sedim među ajkulama i plašim se da mi ne izraste zanoktica. Ajkule imaju velika usta. I zubi im se ne kvare. Imaju noževe u ustima. I seckaju ljude za rusku. Ko voli, razume se.

Svesno loš dan. Jutro mi je u taksiju bilo prelepo. Taksista je saaaaavršeno vozio. I ćutao je. Gledao sam kako ispred mene promiču ljudi, autobusi, tramvaji, kolone... Promicao je život, a ja sam nekako bio kao u nekim maštovitim kolima koje me vode ko zna gde, a vodila su me kod profesorke Lesić koja mi je ustanovila helikobakter. Profesorka Lesić je seda, i nosi naušnice na štipalku. Ima sat narukvicu. To su oni izduženi satovi, za koje se svaki put pitam da li oni zaista mogu da vide koliko je sati? Profesorka Lesić je nežna prema meni. Ali, to debelo plaćam. Ti privatni lekari su kao neke high class kurve. Lepo ti popuše, ono imaju fensi kondome i ne fali im ni jedan zub. Ćiste su, i siguran si da su se testirale na HIV. Umeju sve ono što im tražiš. Svaki put čist čaršaf. Mmmm... Lenor. Ariel. Tamo treba da snimaju reklame za besprekornu čistoću. Tamo! A onda one doktorke, što sve imaju fensi ramove za naočare. Pa te boje koje se ni sa čim ne uklapaju. Pacijenti definitivno imaju savršene i to VITRA stolice. VITRA sine, ne VITRINA. Pa kad te pregledaju. Onda se osetiš kao neki TDI auto, sa kojim možeš da divljaš po ulicama.

Vratio sam se taksijem na posao. Gledam u taksistu i tako razmišljam gde li on kupuje majonez? Zašto mu je kod menjača Kastaneda? I da li sam bira čarape? Imao je savršene čarape. Auto mu je čist. On je čist. Beograd mi uvek izgleda strava grad kada prelazim neki od mostova, ali samo u nekom super automobilu. Volim tako da ga gledam kako je prostran, jedino tada osetim njegovu širinu, ali čim se most završi, auto kao da grad usisa, kao da nestane sa lica zemlje. Nema, nešto ga je progutalo.

B. je odleteo za Istanbul. Pitam se da li su stjuardese bile dobre i govorile mu – ma ne boj, se Al Kaida neće sa Turkish airlines-om, neće, sigurno neće, sa nama se lepo leti, kada si video da je avion udario u neki minaret, kad? A B. samo osluškuje kada će se vrata hermetički zatvoreti, kada će avion krenuti da ide unazad, da se zaleti?

Zamišljam jednu ulicu u Rimu, u kojoj sam se izgubio, i onda sam seo na trotoar. I ispred mene je bio jedan predivni hotel, onako, ja kažem mršav. Uzak, u stvari, a visok. Imao je one prozore i savršeno ispeglane zavese. Zamišljao sam kako ja spavam u nekoj od soba, i kako su ručke od slavina onako kao oni krstići. I onda se ispred tog hotela parkirao jedan besan auto. I vozač je izašao i otvorio zadnja vrata. Izašao je neki tip u besprekornom odelu, ali ništa nije bilo nabudženo, sve je bilo onako – taman kako treba. Sve mu je bilo taman. Ništa mu nije bilo veliko. Nekako se po toj garderobi videlo da čovek brine, da mu je stalo kako će život da mu izgleda... Imao je neke cipele, neke meke cipele, meni se hodalo u njima, kada sam video te dve spužvice, ta dva mačmaloua. Nekako sam poželeo da se pretvorim u njegove tabane, da mi bude tako lepo. Sada sam se setio, da bih voleo da budem u tim kolima, da se dovezem u neki hotel, da me tako služe, i ništa ja da tako blejim i gledam u zid, i mislim. Da mislim malo.

Bombone. Oduvek sam voleo bombone. Možete me podmititi sa jednom bombonom. Bilo kakve, tvrde, meke, duguljaste, okrugle, trouglaste, kao gliste, gumene, rumene, crvene, prozirne, minijaturne, srcolike, pezične, dramatične, jake, slabe, slatke, kisele, bljutave... Sve bombone su super. Živele bombone, ljudi!!!!