srediste dana

Pokušaću da ugrabim malo vremena i da napišem nešto, jer nisam baš oooodavnoooo. E pa sad, oni koji me znaju, jako dobro znaju šta mi se dešava, i kako hipohondrija može da ti uništi sve žive organe. Elem, bolovi u predelu prostate, prepona, mošnica, ili jebem li ga čega se nastavljaju, dok se neki od vas uporno smeju mojim dogodovštinama sa bolovima, ali dobro, još uvek otvaram oči ujutru. Sinoć sam pomislio kako je to kada čovek umire u snu. Mislim da je bolje da se zna da umireš, nego da se ne zna, ali ajd dobro.

Ponekad mi je teško da pišem sve ovo, jer ne znam ko čita, pa se možda prepozna u nekom negativnom pasusu i sve to, ali to je valjda i draž blogova. Sinoć sam bio na večeri kod B.-a, pravio je večeru, fejk slava, pravio se oslić i krompir. Bila je i Ljilja i njeno dete Luka, koji me je smarao da mu skidam crtaće sa Interneta, a ja sam mu pokazivao špice treš serija sa Youtube-a, recimo ima jedna lepa – Beverli Hils, jao što je muzika sjajna. Bane mi je svo vreme slao smsove koji vas uvek navode da puknete od smeha pred svima, jer su toliko smešne. Nekako ume sa rečima, pitam se da li je on zaista dizajner. Zvao sam i Tijanu, koja ima problema sa Veronikinim licem strašnih, problema, i ona ima bolove, ima bolno lice. Ali, dobro, savetovao bih je da stavi masku za VIP party, pa neka boli masku. Možda bi to bilo zgodno.

U firmi je naravno smooor. Neću o tome, ali evo pusto je pa mogu na miru da otkucam svoj blogić, da se malo posvetim sebi, svojim bolovima i strahovima, da se malo brinem, i da očajavam, da se sjebavam. Čovek nikada nema vremena za očajanje, te ovo, te ono, te ovaj račun, te onaj, nikako da se sjebeš, čoveče. Obaveze ti ne daju ni da patiš kako treba.

Uh, znaš onaj osećaj umora koji osećaš čim ustaneš – to je valjda depresija. Ne znam. Jao, ne mogu više da pričam o tome, samo pričam o tome.

Sutra sam pozvan na neku žurku u B92. Joj, ne znam, ja ne smem sam da idem tamo. Ne smem bez štita. Koga da pitam da mi bude štit.

Pao je sneg. Baš je lepa vodurina, a ja sam obukao konačno cipele koje mi je mama kupila. Nepropuštaju. Moram da joj javim da bude srećna, što su mi noge na suvom. Ona stalno brine o tome. Slatka je.

Brejnestorming. Mrzim tu reč, jer je ovde pogrešno koriste. Zovu te na brejnstorming, a tamo nema nikakve oluje, lepo se obučeš, a tamo vrućina, sporost, niko ništa ne govori, ne može čovek sam da vrti jednu reč u nedogled. Hm. Rm. Hm.

Imam utisak da nemam sadržaja. Da je sve iscurelo. Da mi se makao poklopac sa glave i da je neki dečak grišom došao i kašikom pokupio sve. E, ima nešto novo u stvari – nejd se zaljubila u motoristu, i vidim da je oduševljena bogami, znate taj smešak dok se priča kada si fasciniran nekim. I izgleda da je lepo vozi. Nekako Nejd uvek nađe tako te samotnjake nekako. Mislim to i ide uz nju – bubnjari, gitariste, motoristi, skejteri, i tako ti dečaci sa iluzijama o slobodi.

Čemu sam ja sklon jebote? Pitaću Baneta, on zna...