Leleee meneeee

„Jer nikoga ne znam bolje od sebe, i znam kada je sunce tamo zbog mene, i što više boli nosi u sebi, sve jači sam, to prokleto dobro znam...“

-Massimov hrapavi glas

Frustrira me kada mi kažu – pa ti i želiš da patiš! Kako me ta rečenica iritira. Da ljudi znaju šta ona u meni izaziva, nikada ne bi ni smeli da je izgovaraju u mom prisustvu. Šta to bre znači? Da li svi oko mene bolje znaju od mene šta ja želim? Šta oni kao bolje znaju mene od mene? Jel to hoće da kažu? Koji kurac oni vide? Šta oni kao sa strane vide šta ja želim? Pa to je takav bulšit, da ne mogu da poverujem da je neko u stanju da mi kaže – ej, pa ti to sebi sam radiš! Ma da, ja baš želim da bude grozno. Kako da ne. Evo trčim u zagrljaj užasu, da, da... Ma jebite se, svi koji tako mislite. Samo to mogu da vam kažem. Idite malo se jebite sa tom vašom rečenicom da znate šta ja u stvari želim. Možete da mi kažete da sam nesposoban, da sam invalid, da nisam zreo, sve to možete da kažete, ali da znate šta želim – to niko bolje ne zna od mene i tačka na to. Tačka, jel vam jasno. S kim se ja svađam, sam sa sobom.
Okej, svi mislimo da smo najpametniji, i da nam svi ostali drže neka predavanja. Znam da je to svačiji trip, da nam se na svakom koraku nudi neka lekcija o životu, kao neko ti želi dobro – ček da ti kažem kuda ćeš da skreneš – kojom ulicom bi valjalo da prođeš. Ma daj bre, svako ima svoj osećaj. Zar neko može da misli da se njegovo iskustvo može primeniti na bilo koga. Iskustva su jedinstvene stvari, i svako ima svoje. Iskustvo je kao četkica za zube, ne bi valjalo da se razmenjuje tek tako, iako se sida ne prenosi iskustvom. E, sad sam zapetljao, ali me baš briga. Koliko ću da ponavljam da je ovo moj blog i da s njim mogu da radim šta mi je volja. Mogu da pišem nebuloze, i da mi niko nema šta da kaže. Ostavljajte komentare, divljajte, mene to ne tangira.
Ležim. Ležim kontra okrenut. Gledam u poster Sanjara koji sam dovukao iz Rima. Razmišljam šta sam sve prevalio preko glave u protekle dve godine, šta me je to pomerilo, šta me je učinilo ovako krezavim, zašto sam prestao da pišem, zašto mi više duša nije otvorena za belinu papira, zašto više nemam strpljenja ni za šta, ko me je toliko izrešetao da još uvek ležim na podu... Hm? A? Ko? Hoće li se taj neko javiti? Ko je pucao iz minobacača? Jel video da stojim ispred? A? Nisam držao oružje. Zar se puca u ljude koji su nenauružani? Kako mi lepo ide ovo samosažačjenje. Šib! Šib! Jače, ne boli me toliko! Jače, udari jače šibo! Ne ustručavaj se. Vidiš kažu mi da volim jače. Da volim da boli. Da boli onako lepo, kao nekada u detinjstvu kada dobiješ batine bez razloga.
Volim da buljim u špice na TV-u. U te neke špice koje ništa ne znače. Samo nešto leti po ekranu. Gledam FOX crime. Super su mi ti dokazi po tim krimi serijama. I ti siriozni detektivi koji sami žive i imaju mačku i blajnd dejtove.
Gledam pornić. Masturbiram. Doživljavam orgazam.
Slušam muziku. Igram. Igram ispred prozora. Voleo bih da moj komšiluk vidi kako ja prokleto dobro igram. Pitam se da li gledaju kada masturbiram? Verovatno ne gledaju, ne bi me pustili da to toliko dugo radim sam, ipak nije humano gledati čoveka kako pati.
Palim isti pornić. Druga scena. Pali me jedan deo. Tačno znam koji je sekund u pitanju. Štimam dvx plejer na to vreme. Gade mi se ti pornići, zbog jedne osobe.
Šta vas briga koje?
Strah od smrti. Smrt. Kako se to dešava. Kako dođe i prođe. Bane me umiruje jer mi kaže neće smrt kod onih duhovitih. A ja se računam u duhovite valjda? Neće još ta smrt valjda? Neće valjda. Ali to se nikada ne zna. Može i sad. Može i posle. Može i za mesec dana. Može i dogodine. Može i 2030. Ko zna, oće li pre toga biti smak sveta. Zamišljam kakav li je osećaj kada atomska pukne? Da li osetiš da ti popucaju svi organi? Kakav je to osećaj? Hirošima na delu. Hm. Baš me zanima da li se to oseti, ili samo nestaneš, kao to je sekund. Posle ko preživi, priča i oplakuje. Ne zna se šta je bolje, ostati živ ili mrtav.
Mrtva trka.
Živa istina!

VH1 iz off-a samo da se zna