Ne računajte na mene...

Neću da budem brojka.
Ili statistički podatak.
Ljudi vole masu. Većinu. Grupu. Lobi. Partiju. Organizovani razred.
Dobro, tako je lakše.
Izgibiti sebe.
Lako se izgubiti u masi.
Samo te pojede, i to je to.
Neko se ne plaši da bude pojeden.
A neko se plaši, pa beži.
Šta li od to dvoje valja?
Kokoš ili jaje?
Pare ili život?
Kako se prilagoditi da masa misli da si pojeden, a da ostaneš ceo.
Neprogutan.
Sigurno Raša Popov ima rešenje.
On je sveznalica.
Jel ima neko njegov broj?
Ili da pozovem one nešto 987 razna pitanja, pa da pitam.
Nego tamo je stalno zauzeto.
Znam ja svi bi da pitaju isto.
A odgovori smo mi sami.
Jel ovo pametno?
Ili glupo?
Pa, zar ne beše ono tanka je linija između dve krajnosti, zar ne?

Plasim se ovna, plasim se govna, a kad onda da zivim?

Petak.
Dan za metak.
Metka nema u cevi odavno.
Prete samo konobaricama.

Bar da mi prete.
Bar da osetim cev na mom telu.
Nego nema ni cevi, ni metka.

Ali, neka. Bice, svega ce biti.
Jos nije zvonilo, ali sad ce.
Uskoro.
Za pola sata.
Ili malo vishe.
Vazno je da ovo i dalje postoji.
Mi i vi.
Ja i Oni.
Licne zamenice.

Sve što možete da izgubite je BOL

Sve je prekiriveno oblacima. Gustim oblacima koji neutešno plaču. Sumoran dan. Izlazim iz kuće u New York patikama. Osećam vlagu i vodu koja se sliva niz sve na šta naiđem. Trčim preko klizave ulice, jer uskoro će biti zeleno za vozače. Mimoilaze me ljudi, neki idu na posao, neki u školu, neki na trening, neki ne idu nigde, ne znaju... Vozač tramvaja me pušta da pređem na sledeće sigurno ostrvo... Ulazim u Drinčićevu ulicu. Skele, renovira se zgrada. Žena u crnom šeširu me gleda. Gledam i ja nju. Mimoilazimo se, dok nam se kišobrani grle u vazduhu. Drinčićeva je paralelna sa Knez Miletinom, a ja sam tamo ostavio dosta krvi. Ponekad mislim da sam tamo sve ostavio. Ali, to je nemoguće. Opet me boli testis, ili nešto iznad testisa. I jutros je stigao mejl - jel ti živiš ili čekaš da umreš? To je super pitanje. Ja ne znam. Mislim ni da Zlopaša ne zna.
Nastavljam da hodam mokrom ulicom. Iz jednog ulaza izlazi mladić. Ima belu kapu, to su oni kačketi koje prezirem, ne znam kako da objasnim, ali prezirem takve kačkete, kao retro su. Mladić ima prelep mantil, i prelepe cipele. Laptop na leđima. Nema kišobran i tako hrabro se kvasi. Pitam se o čemu misli? Kako je ustao? Da li ga je neko iznervirao već od ranog jutra? Gde ide sada? Zašto tako žuri? Vrat mu je već mokar, jer oblaci BAŠ plaču. Želim nekako da uđem u njegov život. Tako me ti ljudi privlače i pitam se da li sam ja nekome tako privlačan. Tražim broj 29. Čudno su numerisani ulazi. Ali, nalazim lako. Pored ulaza stoji N. Čeka me. Treba da snimimo neki off. U nekom studiju. Zvonimo na interfon. Ali, kompozitor i snimatelj zvuka kasne. Niko ne dolazi na vreme. Svi su opušteni, jer groozan je dan, i nikome nije ni do čega. Prolaze ponovo neki zanimljivi ljudi, i ja se pitam kako ih nigde ne srećem. Ko su ti ljudi? Gde žive? Zašto mene ne poznaju?
Flashback. 1.ent.speakeasy.noć
Momak sa zelenim pramenom ulazi na glavni ulaz. Gužva je. Sve je puno, skoro da nema ni jadan sto prazan. Momak pronalazi sto za dvoje. Seda. Gleda okolo unezvereno. Svi su mu čudni. Nekako bi hteo da pobegne, ali čeka M. glumicu. Dogovorili su se oko pola osam. Momak šalje poruke non stop, jer ne zna šta drugo da radi. Traži ljude iz imenika, kojima odavno nije poslao ni jedan sms. Teško je to naći na telefonu ovog momka. M. kasni. Kasni bogme dvadeset minuta, ali u Beogradu je strašno teško naći parking. M. napokon dolazi. Lampe za šankom nema, a četvrtak je. Četvrtkom lampa radi. Zašto ga nema, mislim momak sa zelenim pramenom. M. ga gleda zanimljivo. Kao da želi još nešto da mu kaže, da mu se otvori, ali to joj nikako ne ide. Sve je tako uopšteno. Oštro, ali uopšteno. M. je žena koja kastrira, a momak sa zelenim pramenom to obožava. To je baš sinoć rekao, da obožava žene koje kastriraju.
Kraj flashback-a.
Opet bol u testisu ili negde iznad njega. Moraću na bris. Moraću bris da popijem. A šta drugo? Šta drugo može da uradi jedan hipohondar? Šta drugo nego da muči sebe! Do poslednjeg daha.

Ulje za krompirice

Sat me probudio.
Sat iz mobilnog.
Zena preko puta je vec bila ustala, pila je kafu, sa nogama na stolu. Nekako zelim da joj mahnem svako jutro, posto se tada i gledamo. Ja otvorim orman i razmisljam sta da obucem.
Vruce je, i znojim se nocu.
Popio sam omeprol zbog kiseline u zeludcu. Cujem komsiju kako hoda po parketu. Kapa voda u vodokotlicu. Asfalt je vreo. Patike su vrele. Hodam ka stanici. Ulazim u autobus, gledam momka sa mp3 plejerom koji ima do te mere sarenu majicu da mi je muka. Silazim na stanici posle Cecine kuce. Tu je komplex Dragisa MIsovic. Pitam nekog gde je psiihijatrija. Ona zelena zgrada, tamo stepenicama dole, polu levo. Silazim stepenicama. NE vidim zelenu zgradu. Dvoje ljudi nose igle. Bili su dobri pa su mi rekli gde je zelena zgrada. Dolazim do cudno zelene zgrade. Oguljene fasade. Kao neka zadruga ili mesna zajednica. Ljudi ispred puse i cekaju. Unutra smrdi. Smrdi na ustajalost. Smrdi na nerad. Smrdi na smor. Smrdi na sve samo ne na dobro. Dve medicenske sestre histericno upisuju pacijente. Ne mogu vise da izdrze taj pristisak hemijskih olovki. Dosta im je vise takvog zivota. Dokle bre tako. I one bi na more. Jedna se smeje - Crnogorac? A? Gde su vama ovde maticni brojevi? Pogledaj kako oni to pisu, na sve strane? E, Crnogorci su uvek voleli da ono sto je malo predstave kao veliko? Jel tako? Pita me Jel tako? Ja kazem Tako je, tako je, samo da je skinem sa kurca. Svakako cu morati da platim pregled, koga briga koji je tu broj sta. Daju mi neke papire i kazu da moram da idem u drugu, crvenu zgradu, da je tamo doktor, ali da ne smem da ulazim na prva vrata, na prva vrata nikako, samo na sledeca, da je tu doktor koji ce da me primi. Spustam se do crvene zgrade nekim puticem. Dolazim tamo. Neka zena place, nije joj dobro. Sestra joj pojasnjava da ce sve biti u redu. Dugacak hodnik isped mene. Na kraju hodnika - tapacirana vrata i debela medicinska sestra. U hodniku delikventi. Na terapiiji. Bauljaju po zivotu...
A sta ja radim tu? Ventilator. Pescani sat. Naocare doktora. Hemijska olovka. Skalp. Papiri. Septolete. Sve je ucmalo. Tihi glas doktora. Ispod svake pristojne frekvencije.
Onda agencija. Kao da radim u turistickoj agenciji. Vec nekoliko nedelja se samo prica o turistickim aranzmanima, kako otici, kako rezervisati, a zasto ne ovde, a jel imaju dorucak, ili imaju samo rucak, a sta ima za veceru, a da li je u bazenu hlorisana voda, a koliko ima do mora, jel na plazi imaju lezaljke, a da li u kuhinji koriste maslinovo ulje ili da nose od kuce... O boze...
I tako.
Bole me prsti.
Uzasno mi je dosadno.
Uzasno sam nervozan.
I ovo pisanje sada je izdrkavanje po svima vama.
Nemojte ovo da citate.
Ovo je ono ulje od nekoliko dana, pa ja opet przim krompirice u njemu.
Bez blama.
Eto to vam je ovo.
Ulje za krompirice.

ps Kate Bush ima lep glas, i klempave usi

čuvajte se satare!

Na tv ide Dobro da bolje ne može biti.

Neke stvari se ne pojavljuju slučajno.

Gazim mekane IPANEMA japanke koje mi je Bane poklonio. Osećao sam se kao ono kada roditelj kupi autić detetu jer je nekako bilo dobro kada su mu davali injekciju. Hvala ti Bane.

Danas sam dobio pečat u Speak Easyiju, pečat u onu karticu za poneti, pa ću uskoro moći da imam jedno besplatno piće. Dao mi je onaj debeli barmen, što ne zna šta će sa kosom i sa sobom. Ima jedan onaj barmen što ima rane po nogama, i što ga Lampa stalno masira, ima velike zube i mislim da voli da se dizeliše po kraju. Ide na dizel pogon.

I eto, šta, dobio sam taj mejl od dve rečenice. Dobio sam dva puta satarom po prstima. Ali, okej, mislim da je to kao neka terapija, kao neko puštanje otrova iz sebe, koji je trebao da ode. Poskidao sam njene slike iz stana, izbrisao sam svaki trag iz kompjutera, nekako sam hteo da očistim sve od toga, jer mi ne treba. Ne treba mi više. Mama porastao sam.

Sad je stigla poruka od Darka, ne slaže se sa mojim tekstom. I to je uspeh, progovorio je njegov stav, drago mi je, iako se ne slaže sa mnom. Sviđa mi se ta njegova neoštećena energija, taj polet, to što vidi lepo, što zapaže ono što mi koji živimo toliko u ovom gradu, uopšte ne vidimo, što je potpuno logično. Dobar je Darko.

A da vidimo šta nije dobro?

Ma neću bre.

Ne mogu više tako. Čemu to vodi? Čamotinji. Čamcu sa rupama u koje ulazi voda.

Kako otići?

Kako dobiti novi list?

Čist papir?

Novu hemijsku.

Vetar koji ventilator duva

Drugačije je. Definitivno je drugačije. Majke mi moje mile, posebno je. Veče. Gledamo se Drvo života i ja, i razmišljamo ko tu video kaseta u novoj kanti gradske čistoće. Video sam video kasetu kako leži povređena na podu, na asflatnom podu. Utroba joj izašla van, sav sadžaj se pomutio, i više niko ne može da je vrati u život. Tužne su te odbačene stvari. Te lutke išfrljane hemijskom po glavi, bez jedne ruke, jedna cipela, čizma, fotelja bez naslona... To su invalidi đubrišta. Voleo bih da RUDO brine o njima.

Sedim sa Nedom u Speak Easyiju. Povredilo je što sam za M. rekao da je kidačica klitorisa. U pravu je. Nekada nisam kako treba, a želim da se ljudi prema meni ponašaju lepo. Nije to fer. Žao mi je sad što sam to rekao, što sam to prevalio preko usta, taj teret sintagme. Nedu sve pogađa, svaki sms, svaka reč, na sve reaguje. Pa, neki bi ovde rekli, neki koji ovo isto čitaju - Mlada je ona. Mlada.

B. i ja gledamo u nebo. Pored nas bizarna porodica iz neke pribaltičke zemlje (nikada nisam znao šta to znači, ali mi lepo zvuči da sad to turim tu) hrani pekinezera vodom. Ljudi sa psima su baš nekako čudni. Čovek u lepim patikama, i sličnim mojim očima čita članak UVOD IZ JEDNOG U DRUGI BESMISAO... Dugo se zadržava na kulturi, neće na dobro. Neće. N. se celi dan nervirao što nema tog Šilea, što je pobegao nekom drugom u ruke. Ma čemu te monografije, molim vas, ko tu zarađuje, ko - ti što štampaju ili oni što pare oči nad reprodukcijama, nad uslikanim originalima... Ja nešto pričuckam non stop, tražim pažnju neprekidno, gledajte u mene, gledajte nemojte okretati glavu... Molim vas gledajte u mene, gde su kamere, molim vas...

Šetam tako, čujem samo zvuk udara peta po krajevima puminih japanki. Gledam u nebo koje se menja iz trenutka u trenutak. Razmišljam koliko u ovom gradu postoji priča. KOliko se ljudi u ovom momentu srelo ili posvađalo. Koliko njih je usamljeno. Koliko njih se drogira. Koliko njih imaju seks. Koliko njih nemaju ništa. KOliko njih podiže novac sa automota. Koliko njih nema dinara. Koliko njih je na aerodromu. Koliko njih je tužno. Koliko njih nema prijatelja. Koliko njih se smeje. Koliko njih je upalilo lampe? Hm? Evo i Borka mi je tu pred očima. Borčica. Borovina.

Uprkos svemu, ja mislim da za sve postoji neki razlog. Ali, za sve! Ama baš za sve! Eto tako.

Moram da zakopam, da pohranim negde tu Lampu. Moram. Džaba mi sve.

Izvinjavam se svima vama koje sam opterećivao svojom fikcijom.

Izvinjavam se svima vama koji ste me trpeli što sam je palio gasio.

Izvinjavam se distribuciji na pojačanom naponu.

Izvinjavam se Nikoli Tesli što je sto i trideset šest sijelica puklo u komunikaciji.

Izvinjavam se sumnjama što moram da im priznam pobedu.

Eto, pa do neke sledeće lampe, moji prijatelji.

Svi se toplo nadamo vrućini Ljubljane.

Ovo je najtoplije leto ikad, tako su najavili.

Videćemo.

Abnormalno fantasticno

Pitam se kako se postaje Luna Lu? Kako se postaje Jovan Cirilov? Kako sve to? Jel to samo neko odluci ili kako? Koliko kanti govana mora da se popije? Ne znam.

Sedim u Speak Easyju sa Petrom. Petar ima crvenu kosulju. Lepo ispeglanu. Nosi papuce, ima nokte na nogama, one plohe, skakaonice. Pricha mi o scenarijima. Zagrejan je. Nekako ima tu energiju. Zainteresuje coveka. Ti ljudi sto mogu da zainteresuju. Lampa non stop obasipa case tecnom cokoladom. I oduva siske. Pa onda malo metlom pocisti ispred sudopere.

Jutros sam stigao vozom. Debeli covek je hrkao. Stari covek se pored bunio sto voz kasni. Njegova cerka se bunila sto Romi koji nisu navikli na higijenu ciste voz. Njena deca se bunila sto u vozu nema pice. Domacin u spavacim kolima kopao nos i listao koga i kad sve mora da probudi.

Sunce u Beogradu, ali kao da nisam ni tamo ni ovamo. I u Crnoj Gori sam imao utisak kao da to nisam ja.

Radujem se da cu otici u tu Ljubljanu, valjda ce biti lepo, Ana, njeni prijatelji, promocija, sve to... Covek valjda ne sme da se nada. Ne sme da da sebi oduska, jer onda krene sve nizbrdo. I Sizif se nadao, ali eto nista se nije desilo.

Darko treba da dodje. Pa neka dodje. Da oseti malo sibu asfalta. Da ga ulica nauci zivotu.

Neda ispravila kosu i ne da da joj se kosa dira.

Tijana mi pisala poruku. Napisala da u roze torbi ima kamen u obliku srca.

B. sladak kao i uvek. Bolela ga glava, ali nije mi odma trazio aspirin. Kupio sam mu bojice. Crtkao tako po meniju. Uveseljavao zakon. I tako.

Dosada. Zvao sam tako danas Sandru, Gocu, Nadu, Miru, sve sam tako iz dosade zvao... Ma nisam iz dosade, hteo sam da vidim sta rade, a nista ne radi niko, svi su u nekakvim minusima. I tako...

Minus i minus daju providnu karticu valjda.

Necu vise pricati o bezobraznim stvarima.

Valjda ce mi neda napraviti porno piktograme.
Sto ovo sve zvuci dosadno.

Osim, smrti Lune Lu. To bi bilo lepo. Luna Lu u golumbariju.