Nemres pobjec od nedelje

Tri kapi sperme su pale na starinski parket, i gustina se pretvorila u lokvu. Prozirnu lokvu. Parket je upio decu. Deca su procurela u susedni stan. Na tv-u je Džulijan Mur objašnjavala Rajf Fajnsu da ljubav može da se doživi bez prisustva druge strane. On joj nije verovao, dok je stajao na stepeništu. Kiša je padala, i film je bio patetičan. Tišina. Tišina. Tišina. Sekundi koji se obrću dok se u winup-u pokreće ona stopica koja dozvoljava pesmi da ide svojim putem.
Čudno je kada se čovek osećao kao da je umro. Ali bi mu istovremeno bilo žao da ode odavde, a da ne vidi još nešto, možda nešto drugo. Da li čovek propušta samo dobre prilike, a seća se samo onih glupih?
Nova godina. Podvlačenje crte. Sumiranje. Sabiranje. Nikada nisam znao da sabiram. Uvek mi je bolje išlo oduzimanje. Oduzeću ovu godinu, ne bih znao kako da je upamtim. Desilo se gomila nekih krupnih stvari. Ove godine sam baš lepo izašao iz vakuma i udahnuo duboko. Disanje je trajalo samo nedelju dana. Ali i to je pomoglo da mi bude lakše. Rosbery Avenue. Terminal 4. Viza. Ljudi. Gledanje ljudi. Hajd park. Razmišljam o svojim koferima. Nisam imao ni svoj kofer. Nemam kofer. Moj teret je rasut po kutijama na kojima piše – Letnji strahovi, zimske paranoje, čisti bolovi...
Sedim u petak među ljudima. Gledam njihove vratove. Blenem u njihove satove koji su ogromni. Sekundare koje se vrte u krug, kako im se ne zavrti? Meni se zavrti u glavi od tih priča. Nisu mi jasni ti odrasli ljudi koji se i dalje ponašaju da su deca. Ti neki prizemni porivi koji ih uvlače u te stvari.
Moja peć baš drnda. Njen ventilator se baš čuje. Nekako to zujanje i ide uz mene. I ja pravim mnogo buke, a u suštini bih trebao samo da grejem. Ni sam ne znam šta sam sada napisao, ali nešto me tera da udaram po tastaturi kao po dirkama. Tastatura mi uvek daje slobodu da uhvatim ritam u kucanju. Da moje kucanje ima neku melodiju. Akord. Ton. Zvuk. Jauk. Bauk. Kuk.
Gledam ljude danas na ulici. Zamišljam ih gde će sve da stave te poklone. Zašto ih kupuju? Da obraduju nekog? Da pokažu da mogu sve to da kupe? Imaju te kese, nekako su ponosni na svoje kese. Baš su ponosni što mogu da izađu sa svim tim kesama napolje. Onda idu da ručaju, u Meku ili nekom restoranu, pa se muče sa tim kesama. Nekako je super kada vidiš tu porodicu sa kesama. Ali onim velikim, kao kupili smo nešto u pičku materinu veliko, i sada ćemo to da stavimo ispod jelke, a vi nećete. Mi ćemo u ponoć imati krmenadle, a vi nećete. Vi ćete jesti govna, a mi ćemo se gostiti. Nekako ljudi imaju takav stav.
Danas sam jeo čorbu, a Goca je pila čaj. Pričali smo, hm, o ničemu, ali opet smo imali temu. Volim ljude sa kojima spontano imam teme. To su odnosi kao račun u kasi, idu u nedogled, uvek ima trake. Pored nas je sedela Lepa Brena, i imala je balon od helijuma. I super mi je bilo što ga je baš čuvala da joj neko ne uzme. Zamišljao sam je tako da kao devojčica nije imala ništa.
Plakao sam danas kada sam gledao dokumentarnu emisiju o nekim devojčicama sa Kosova. Plakao sam tako, iako sam znao da je emisija nekako trebala da potrese domaćice. Ali i ja sam valjda neka domaćica, šareno mi se lepo opralo, a kompot od suvih šljiva mi nadošo kako treba.
„Moraš da kontepliraš smrt“, govori mi Neda dok se spuštamo stepenicama. Na ramenima ima prljav veš, nosi ga na pranje. Neda nema mokri čvor. A niko se ne nudi da raspetlja vodu. I tako. Ja sam pokušao da kontepliram smrt. Onda sam joj ispričao glupost iz detinjstva – kako teraš osu od sebe – tako što u nedogled ponavljaš – so, so, so, jer ona kao ne ide na slano. Neda je rekla da je to glupost. Pa i jeste. Ali, ja sam vikao so, so, so, kada sam bio mali.
Sa Biljanom se čujem telefonom tako. Nekako ništa ne saznam. A ni ona o meni. Fali mi tako ona stara Biljana. Fale mi te tulumbe. Fali mi smeh. Fali mi nešto. Fali mi život. Fali mi neko. Fali mi radost. Fali mi smisao. Fali mi daska u glavi. Fali mi malo praška za pecivo. Fali mi komad torte. Fali mi pločica u kupatilu. Fali mi volja. Fali mi odmor. Fali mi mama. Fali mi krilo. Fali mi zagrljaj. Fali mi izležavanje sa nekim. Fali mi iRena. Fali mi Sarajewo. Fali mi ono što se nekada imao. Fali mi ideja. Fali mi sve. Joj, gde ovo ima da se kupi? Jel daju popust, bar na daske u glavama?

srediste dana

Pokušaću da ugrabim malo vremena i da napišem nešto, jer nisam baš oooodavnoooo. E pa sad, oni koji me znaju, jako dobro znaju šta mi se dešava, i kako hipohondrija može da ti uništi sve žive organe. Elem, bolovi u predelu prostate, prepona, mošnica, ili jebem li ga čega se nastavljaju, dok se neki od vas uporno smeju mojim dogodovštinama sa bolovima, ali dobro, još uvek otvaram oči ujutru. Sinoć sam pomislio kako je to kada čovek umire u snu. Mislim da je bolje da se zna da umireš, nego da se ne zna, ali ajd dobro.

Ponekad mi je teško da pišem sve ovo, jer ne znam ko čita, pa se možda prepozna u nekom negativnom pasusu i sve to, ali to je valjda i draž blogova. Sinoć sam bio na večeri kod B.-a, pravio je večeru, fejk slava, pravio se oslić i krompir. Bila je i Ljilja i njeno dete Luka, koji me je smarao da mu skidam crtaće sa Interneta, a ja sam mu pokazivao špice treš serija sa Youtube-a, recimo ima jedna lepa – Beverli Hils, jao što je muzika sjajna. Bane mi je svo vreme slao smsove koji vas uvek navode da puknete od smeha pred svima, jer su toliko smešne. Nekako ume sa rečima, pitam se da li je on zaista dizajner. Zvao sam i Tijanu, koja ima problema sa Veronikinim licem strašnih, problema, i ona ima bolove, ima bolno lice. Ali, dobro, savetovao bih je da stavi masku za VIP party, pa neka boli masku. Možda bi to bilo zgodno.

U firmi je naravno smooor. Neću o tome, ali evo pusto je pa mogu na miru da otkucam svoj blogić, da se malo posvetim sebi, svojim bolovima i strahovima, da se malo brinem, i da očajavam, da se sjebavam. Čovek nikada nema vremena za očajanje, te ovo, te ono, te ovaj račun, te onaj, nikako da se sjebeš, čoveče. Obaveze ti ne daju ni da patiš kako treba.

Uh, znaš onaj osećaj umora koji osećaš čim ustaneš – to je valjda depresija. Ne znam. Jao, ne mogu više da pričam o tome, samo pričam o tome.

Sutra sam pozvan na neku žurku u B92. Joj, ne znam, ja ne smem sam da idem tamo. Ne smem bez štita. Koga da pitam da mi bude štit.

Pao je sneg. Baš je lepa vodurina, a ja sam obukao konačno cipele koje mi je mama kupila. Nepropuštaju. Moram da joj javim da bude srećna, što su mi noge na suvom. Ona stalno brine o tome. Slatka je.

Brejnestorming. Mrzim tu reč, jer je ovde pogrešno koriste. Zovu te na brejnstorming, a tamo nema nikakve oluje, lepo se obučeš, a tamo vrućina, sporost, niko ništa ne govori, ne može čovek sam da vrti jednu reč u nedogled. Hm. Rm. Hm.

Imam utisak da nemam sadržaja. Da je sve iscurelo. Da mi se makao poklopac sa glave i da je neki dečak grišom došao i kašikom pokupio sve. E, ima nešto novo u stvari – nejd se zaljubila u motoristu, i vidim da je oduševljena bogami, znate taj smešak dok se priča kada si fasciniran nekim. I izgleda da je lepo vozi. Nekako Nejd uvek nađe tako te samotnjake nekako. Mislim to i ide uz nju – bubnjari, gitariste, motoristi, skejteri, i tako ti dečaci sa iluzijama o slobodi.

Čemu sam ja sklon jebote? Pitaću Baneta, on zna...