Hej hej, skroz sam se navikao. Više niko ne može da me odvoji od Velikog brata. Znam, znam kakva je to mašinerija, ali ja uporno gledam. Totalni sam voajer. Sve me interesuje, od mladeža po telu do svađa. Navukao sam zavese i više ne gledam svoje komšije, jer su dosadne kao kurac. Ovde imam i zvuk, i super je. Bilo bi super da daju frekvenciju samo Velikom bratu, pa da gledam po celi dan, da imam prozor u svoj virtuelni komšiluk, da može lepo sve da se isprati. Ali, uskoro, imaću i to samo kada stigne kabl. Internet kroz šnjuru. Tada ću imati ceo pregled. Da ne davim više. Moj definitivni favoriti su Ivan (all the time) i Veselina (ume da zablista, ali stvarno!!!)

Elem, depra mi je provalila u kuću, više nije toliko ljubazna i ne kuca. Sada je sama ušla i tako zuji po kući. Gde ja, tu i ona. I tako se preganjamo. Nema kutka u koji ona ne može da se zavuče. Opasna je ta depra, kada ti nema kud, mislim ako promeniš ugao, ona neće doći, ali kurac, uvek je tu, prenja na svaku podlogu.

Sedim sa Stellom na vračarskom platou. Gledam u njenu kosu, prelepe oči, prste... Kao da je sagrađena od nekih struna, sva je zategnuta, titra non stop, sve oseća, sve vidi, svaki trzaj, svaki pokret... Sviđaju mi se njene žile na vratu. Ona sva titra dok priča. Čak i najobičnije priče. Titra i kada ide da kupi hleb u C marketu. Osećam njene rane. Osećam sve kroz šta je prošla i nisu uspeli da je slome. Ništa joj nisu uradili, a sve su pokušali. Ljudi se razlikuju po tome koliko su puta pristali da progutaju kantu sa govnima. Stella nikada nije gutala kantu sa govnima. Nikada. I zato stoji tako gordo.

Mrzim ponedeljak. Uvek mi se spava. I ne mogu da se navinkem na to ustajanje i onda celi dan pokezujem zube kolegama. Ej, ima jedan hit jutros. Moja koleginica, zvaću je Zla veštica, u daljem tekstu, imala je potpuno neviđeni autfit. I baš je bio OUT! Imala crni kišni mantil do kolena, baletanke, i naočare za sunce. Kao Stoja u onom spotu u kome uhodi Suzanu Mančić i onog tipa. Ono što je režirao onaj baj Dejan Milicevic. Koliko ovaj, onaj, u ovim redovima... I tako je držala naočare za sunce do podne... Kao nije ustala kako treba jutros, kao ne oseća se dobro... Verovatno je zgutala i prozak, jer joj brak nije u redu. Koliko ona melje o svojoj ćerki. Nije mi jasno zašto roditelji stalno imaju potrebu da pričaju toliko o svojoj deci. Okej, drago mi je da imaš, sve mi je to super, ali oladi bre malo, ne želim da slušam kako je ona prepametna za svoje godine, kako ona zna da piški sama na šolji, kako ume da razlikuje crvenog i zelenog čiku na semaforu. Boli me bre dupe. Ja ne pričam na sav glas kako ljubim jastuk svako jutro jer nemam nikog pored sebe. Zamisli još da donesem jastuk u frimi, pa krenem da žvalavim. Kako bi joj bilo, a? Da joj se unosim u facu, i govorim kako je moj jastuk super!

Totalna propast. Totalni užas. Sve mi je usko, ulice, bulevari, zgrade, vazduh koji udišem, život. Osećam se kao u nekoj cipeli u koju je neko nabio nogu, a vidi se iz aviona da ne može da uđe u nju. Ali uporna ta neka noga koja živi sa mnom. Baš uporna. Ne skida cipelu u kojoj sam i ja.

B mi sinoć preko telefona priča kako je neki njegov prijatelj izgubio ljubav. Više ga ne voli ta osoba koja ga je volela. I to stvara tugu u grudima. Tu odma iza desne predkomore. Tu se stvori ta grudva, i neće da izađe napolje. Pitam B-a da li postoji ono „dok nas smrt ne rastavi“. Ja mislim da postoji. Neću da me slomi ovaj novi surovi svet, e baš neću da igram po tim pravilima, neću da budem u trojkama, neću da budem sa svima ko eto hoće sa mnom, neću, neću... Ali, ta priča iz Antverpena je tužna, jer poznajem ljude. Poznajem te poglede pre svadbe. Znam da sam im nosio buket sa belim cvećem i unutra sam napisao da budu srećni i da se nikada ne razdvoje. Ko je uništio tu karticu. Ko je imao smelosti da moju želju upropasti. Žao mi je, ali ljudi napuštaju ljude, to se dešava, trče za boljim stvarima, za boljim životom, za srećnim ljudima, za dolarima...

sutra popodne

„Čemu da se ovdje nadam, možda me i bolest čeka, bolest kojoj nema lijeka...Pusti me da spavam...

Ne znam što će biti sutra... Kao i ti nemam ništa, ni zaklona, ni utočišta... Pusti me da spavam... Laku noć i dobar budi, kakav težak san me hvata, ne otvaraj nikom tada... Pusti me da spavam...“

- Gabi Novak

Treba li biti dobar prema ljudima? Da li oni što su dobri su zapravo zli? Ko uopšte zna kakav je? Treba se boriti da ne mrziš, da se iskuliraš, ali postoje momenti kada ti se ljudi do te mere smuče, da bi posegao za šmajserom. Ne, ovo je pregrubo. Treba se ne obraćati ljudima kojima ništa nije jasno šta ti pričaš. Uh. Ovo sam baš sada zakomplikovao. Znam, ništa vam nije jasno, ali pustio sam mozgu malo luksuza. Pustio sam mu pet zvezdica. Neka se i on malo raduje, stalno ga jebu bez njegove dozvole. I to bez lubrikanata. Pa moram da imam milosti. U ušima zuji Gabi. Iza Gabi neki jazz. Neke trube, klavir, kontrabas, onaj debeli instrument... Uvek mi žao kada vidim da neko svira kontrabas. Pomislim – zar si morao baš njega da izabereš? Pijanistu uvek čeka neki klavir. On nikada ne vuče klavir po aerodromima. Kakva digresija? Bože, kao da nemam šta da vam kažem. A možda i nemam, pa je mozak počeo da brka fajlove, možda sada izađe nešto što je pod šifrom.

Jesen. Žuti listovi se lepe za prljavo staklo na mojim prozorima. Deca u školi sigurno pišu one odvratne sastave – Jesen u mom kraju. Miris pečenih paprika u ulazu. Neko ih guli. Onaj ljigavi dodir paprika po dlanovima. Paprike u sirćetu. Sa belim lukom. Pa se posle lepo smrdi.

Upoznao sam ukućane Starijeg brata. Bilo bi super da se to zove – Brate... Mislim da ta emisija govori o Srbiji. Obaška (joj ovo je super reč) što smo to tek sada uvezli, mislim da su oni ljudi odraz ljudi koje srećemo u poštama, gsp-u, knjižarama, bolnicama, žurkama, to su potomci tih istih ljudi, hromozomi su to...

Emi sija. Odnosno sja. Kao Asja. Kao ljudi kada im se nešto super dešavaju, i misle da će im to promeniti život skroz na skroz. Slatka je. Već je počela da sanja na engleskom.

Bane čita popularne knjige o nauci. Čita o mozgu. Kaže da je lepo. Bane pravi super fotke. Uvati baš ono što treba. Mazne momenat. Već dve imam koje mi se menjaju na desktopu. Moj monitor na poslu je kao galerija. Ljudi prolaze i komentarišu. Bane i ne zna koliko je popularan, i kako ljudi reaguju. Ljudi reaguju na dobre stvari, a ne znaju ni ko ih je napravio. To su prave stvari.

Marta je tužna, čini mi se. Sutra putuje u Beč. Nestaće na par dana. Zamišljam kako trčkara Bečom, kako sedi u nekoj poslastičarnici, i misli gde će sa sobom, kada će otići u taj Brazil, kako će se navići na neke promene, kako će da obuzda svoju raspršenu prirodu, kako će naći čoveka koji će moći da je prati... Baš mi se šeta sa Martom po Beču... Marta, vodi me, vodi me za ruku, vodi me kuda te srce vodi...

I tako... Čeka me krečenje, kako obojiti život... Kako iskombinovati boje? Da li će sve na kraju cureti niz zidove i pogrešno se osušiti... Da li boje mogu pogrešno da se iskombinuju... Mogu, mogu, kaže neki glas iz mene... Moraš paziti... Pazi...

Hm. I Thomas misli da treba da idem, a samo me je video na pet minuta. Da li sam to već počeo da širim energiju... Sviđa mi se to.

Sutra ujutru neću misliti o tome.

She's gone

Otišla je. Vukla je mali crni kofer. Dali su da unese kreme da bude lepa u avionu. Sela je na 14f. Čekirao je muškarac. Rekao je – samo imate jedan kofer? Klimnuo je glavom, jer je bila uznemirena što joj je tata došao. Morala je da mu kaže – tata, molim te idi sada, eto, dobro sam, imam para, kupiću novine, sve imam, idi, samo idi, ajde, idi, idi, idi... Tata je gledao. Nije imao više šta da je pita. S. je imao kapuljaču na riđoj kosi. Ćutao je. Ona je cupkala nogom. Ja sam srao. Srao. Srao samo da mislim da ona ide. Hteo sam da je uhvatim kada je ulazila u carinsku zonu, i kažem – oću i ja sa tobom, oću i ja, neću da ostanem ovde, glupo je što se rastajemo, a tek smo se našli. Ali, to tako biva valjda u života. Ko zna zašto tako mora. Imam osećaj da joj ništa nisam rekao, da sam imao još toliko toga da joj kažem, imali smo tako malo vremena. Stalno smo odlagali, jer smo bili zauzeti. Depilacija. Premijere. Neki drugi ljudi. Prepreke. Trčali smo sa onim prečkama. I kao da smo se zaustavili negde na pola, zadihani. Ali, možemo još da trčimo čini mi se. Želim, Ichigo da se smejemo još. Želim da igramo još. Želim da te zasmejavam kao što umem. Želim da Emi bude tu. Želim, sve to bre želim. Želim da se sretnemo negde na pola puta. Želim da te ne pustim tek tako. Ali daleko si sada. Toliko sati razlike. Ti prvo vidiš sunce, pa tek onda ja. Ti ćeš se prva buditi od sada. A ja ću uvek kasniti. Neću moći da stignem toliko toga. Ali, obilaziću naša mesta. Znaš, ono gde smo se obično nalazili. Prolaziću Kalinićem, i sećaću se tih crvenih cvikera, lososa, i cveća. Sećaću se Maćada. Sećaću se jednog našeg ručka kada smo oboje bili previše usamljeni i ostavljeni. Sećaš se tog Uskrsa kada smo bili sami u restoranu. Tada si ti bila moja porodica. Jedino ti. Svi ostali – njih nije bilo. Kako smo umeli lepo da ogovaramo. Oh, Bože, niko ne može bolje od tebe da da ljudima epitete, da izmisli priču o prolazniku. Nedostajeće mi to. Nedostajaće mi tvoje oči. Nedostajeće mi tvoja kože. Miris tvog stana. Sve će mi to faliti. Ali, život je prepun uspomena. Nekada moramo tako da živimo. Ovo su moje suze, ovo je moja tuga. Danas. Pa na dalje... Ljubim te, znam da ćeš biti mala devojčica (znam da ne voliš da te zovu malom), i da će te neko grliti i držati kao malo vode na dlanu, jer ti to zaslužuješ. Ljubi te tvoj prijatelj, šta god da se desi...

Mnogi me kritikuju da sam se ulenjio i da uopšte ne pišem. Evo, evo, evo vam... Nije mi ni do čega, ali evo samo za one koji mole i kume da se obratim preko bloga.

Stigao sam u Beograd. Mislim da sam to tek danas konačno shvatio. Da, u Beogradu sam. Nisam nigde drugo. Nekoliko dana mi je bilo potrebno da se naviknem na prozore, vrata, ulice, rupe, lokve, cveće, komšije, pse, ljude... Na jezik, kao da sam zaboravio da pričam. To mi se uvek dešava kada negde odem, onda kao da više svoj jezik ne čujem. Bio bih savršen izdajnik. Onda bih prešao u drugu veru, primio bih tuđi naglasak, na sve bih pristao.

Sve više ne želim da izlazim iz kuće. Želim da se zatvorim i ne otvaram ni raznosačima pice. Šta ima ko da mi lupa na vrata, osim depresije, jel tako? Samo depresija može da lupa koliko hoće. Svi ostali – odbijte, bre!

Po prvi put mi je na moru bilo skroz super. Nisam ja baš čovek za more, ne umem da uživam u vodi, plivam nešto malo, brčnem se, onda izađem, ležim na plaži, i šta, samo me smara to ležanje, drugi ljudi isto leže i žmure, ne mogu ni da flertujem, ne mogu ništa, ne čita mi se zbog sunca koje mi bije u oči i čini belinu papira beljom nego što je inače. Sunce je izbeljivač papira. Slova počnu da mi đuskaju, i onda mi se više ne čita. Inače, već nedeljama čitam super eseje Dubravke Ugrešić. Tako jednostavno. Tako ubitačno. Tako pošteno. Tako iskreno. Tako osećajno.

Sinoć sam napisao mejl Dubravki Ugrešić. I javila se. Kaže da ne može da veruje uopšte da joj se neko javlja i kaže joj da joj je knjiga super. Ona misli da njene knjige niko živi ne čita. I to je skroz tako – i ja uvek mislim da mene niko ne čita, a posle čujem da toliko ljudi primećuje šta ja radim, prate, prate, ljudi sve prate. Ne može se čovek sakriti ako objavi neki tekst.

Juče mi je Ž dala dvadeset evra za neki tekst. Uvek se osećam kao da molim za svoj novac, nikako da naučim da to što radim moram debelo da naplatim. U modi su debeli novčanici, a ne prazni. Novčanik pun para je novčanik čiji vlasnici nisu na dijeti.

Ljudi baš smaraju u zadnje vreme. Baš su dosadni. Komplikuju. Dave. Samo nešto razglabaju, a ne donose nikakve zaključke. Nisam u životu sreo više ljudi koji nešto samo pričaju, a ništa. Ništa ne mi ne daju. Ne razmenjujemo ništa. Ništa se ne dešava. Nema komunikacije. Nema ničega. Sve je prazno. Sve je šuplje. Kao neki zub. A onda taj zub zaboli. Kažu da šupalj zub najviše boli. Dajte mi kafetin. Molim vas. Neće pomoći? Onda mi dajte brufen. Dajte mi anesteziju. Dajte mi neki jebeni pejnkiler. Dajte mi. Hoćete li? Jel neko ima to kod sebe. Zovite do 20 h ili posle ponoći. Cim stop. Gay stop. Za sms neću ni da čujem.

Okej, malo sam se otkačio. Evo, sada ću da se zakačim.

Dobro. Idem, vuku mu na sastanak. Čovek više ne može da troši ni struju firme u kojoj radi.