Cini mi se

Kasno je. Poprično. Em pop. Em lično. Chatovao sam samo sa jednom osobom. Dugo. Ukliknuo sam je slučajno, tek onako jer mi je bilo dosadno, jer nisam znao kuda bih sa sobom, nakon što me je žuti auto spasao žutog taksija. Priča je krenula od kofera i aerodroma, a završila se tako što ćemo se potisnuti. Zašto ljudi ne žele da imaju srećne momente? Zašto beže konstatno u tugu? Zašto ne žele da ostvare i kažu ono što zapravo žele? Zašto komplikuju? Zašto ja koji kurac stalno pišem o istim stvarima? Dijalog. Emocije. Stajali smo u chat privateu kao dve osobe koje jedine čekaju bus posle ponoći. Kasno je, ne znaju se, ali čekaju isti broj autobusa. Počinju da pričaju, onako, jer imaju istu muku, jer žele da se prevezu gde su naumile. Ali, znaju da se više nikada, posle tog susreta neće videti. Nikada. Istuširali smo se, razmislili i strelicom gađali krstić na prozoru. Želim da znam ko je to bio? Zašto je tako došlo i otišlo, čemu to, zašto? Zašto baš ja? Odkud takav plezir meni? Odkud? Kako je pao sa neba?

Mislim da li sam ja jedna odvratna osoba? Da li sam? Pitam se samo, onako, jer nemam šta da radim. Jer bih najradije pobegao i od sebe. A čemu to bežanje. Čemu taj krstić na prozoru. Što to ne ukinu, da ne možeš da izađeš, ako već uđeš. To je ono izlaz uvek postoji. Voleo bih da ponekad nema izlaza. To je najveći problem zapravo, što je on uvek tu, samo se treba pomaći i proći kroz njega. Spava mi se, ali kao da želim još sebe da iscrpljujem. Kao nemoj da spavaš, muči se, ubij sebe, ubij svoj organizam, nisi zaslužio odmor, nemoj da prestaneš da misliš.

Da li ću prepoznati? Da li ću imati osećaj da je taj neko došao po mene? Hm? Jel se to oseti? Jel se to zna? Kako oni ljudi što daju intervjue, oni uvek znaju da su našli? Jel oni malo lažu da bi bili nedodriljivi jer nama to ne uspeva? A? Jao kako razmazujem govna po blogu. Kako sam samo uspešan u tome. Kako mi samo ide. Razmazivanje izmeta – moj hobi. Bane bi rekao da kopam jamu. Jel lepa, a? Jel duboka? Jel bi mogao da se bacim komotno?

Jao, sklopile su se kazaljke. Brzo grad i broj. Singapur, osam. Neko na r misli na mene. Super. Ko je to. Radmila? Ratko? Radoman? Ma ja nemam nikog na r. Koji kurac će mi Singapur. Ajde, neki drugi grad. Nema smisla igrati tu igru sam sa sobom. Šizofrenija je igra za jednu osobu. I tako te psihoze. Monopol i Kluedo nisu. To su društvene igre. Nikada mi nije bilo jasno zašto se te morbidne igre zovu društvenim. Čemu nas uče? Da budemo okrutni? Da kupujemo najskuplje ulice, da sagradimo hotele, i onda da deremo ostale učesnike? Da se monopolišemo. Što neko nije smislio igru Maniri, kupiš manire jedan po jedan, i moraš da ih usvajaš, nego ovo? Hm.

Nebojša mi rekao šta misli. Možda je jeo musli. Nebojša se smeje mojim forama. Čovek koji se smeje mojim forama je fin čovek. Nebojša je fin čovek.

Neda smišlja slogane. Slaže nešto. Budži nešto. Volela bi i ona da može platu da troši u oZARIjumu. Sandra mi napisala predivan mejl. Umalo se nisam zaplakao. Nekako mi je bio jako emotivan. Zaboravio sam skroz na lovca u laži.

Dosta više. Idi da spavaš, idi, neka ti mozak utihne, ajde, stani sa radom, oj, Jelenko, polako, stani...

Nema izbora!

Sedim. Gledam tupo u oštrinu ivice na zidu. Preko puta svetla u potkrovlju upaljena. Mene plaše komšije. Komšija ispod mene ima krevet na razvlačenje. Metalni. I uvek treska time, nekako mislim da mi poruče da je snažan ili šta. Kada čujem taj zvuk zamislim one federe kako plešu ča ča ča. Ujutru se jebu. Kompija ispod mene ima devojku. Ona ne vrišti dok se jebe. Ali federi vrište.

Madera 20,30h – lux taksi me dovozi tačno ispred. Dedica u uniformi mi otvara vrata. Kada ulazim u Maderu, uvek imam utisak da sam negde u inostranstvu, negde u nekom kadru na petoj aveniji, negde ne znam, negde gde je neko zakazao snimanje života. Mirko i Š. me čekaju. Sede do prozora. Jedu pihtije. Mirko se igra sa pihtijama. Ona treska tanjir. Mislim da je više time oduševljen nego samim ukusom. Š. me gleda kroz svoje ogromne naočare. Nekako je učtiv čovek. Lepo se rukuje. Retki su ljudi koji se lepo rukuju. Ono da vam nalegnu dlanovi, da vam se pomaze linije života. Sedam, i nekako mi je neprijatno. Mrzim te situacije u kojima nemam šta da kažem, u kojima ne znam kuda bih sa sobom, u kojima gledam u konobare i razmišljam o njihovim životima, kako sigurno u nedelju, moraju da se vide sa svojim ribama, kako trče na prevoz, kako im nije do rada baš sada, a ja tu još nešto zanovetam. Madera je prazna. U uglu peva žena, kao ona što peva u Lost in translation u Hajatu. Doduše bolje peva, ali sve one lepe hitove, kako bi mudri rekli, muzika za liftove, iako ja nikada u životu nisam čuo muziku u liftu. Neki su kunu da jesu, pa da im verujem. Pričamo. Pričamo. Mirko vadi Njujork Tajms, daje mi članak, neki čika je na naslovnoj – kaže da pročitam. Ali, ja slabo stojim sa engleskim jezikom, samo se nanerviram što ne mogu skužiti šta hoće članak od mene. Gledam u Mirkove jagodice ispod očiju. I u kosti lica. Ima čvrste kosti. Š. priča o Los Anđelesu. Mislim da mu se Los Anđeles sviđa. Dolaze Kejt i Slavče. Sedaju. Slavče je bolestan, šmrca. Kejt je nervozna, seda pored mene. Mirko upozorava da je Slavče ljubomoran strašno. Mirko priča nešto o snimanju Eyes Wide Shut-a kako je Harvi Kajtel svršio po Nikol Kidmen, ali je to isečeno iz filma zbog Tom Kruza. Onda tu nešto se pominju sajentolozi. Ne znam, neko je bacio neku rečenicu na sto, čisto onako, onda je Kejt rekla Tom je peder. Tako se priča. Mirko svedoči kako je video avion 11.septembra vodeći sina do škole. Mislio je da se snima film. Meni se onako sliva flešbek od sinoć – scene iz filma Babel. Tri priče, jedna puška, gomila ljudi, jedan kalibar, mnoštvo problema, jedan metak. Skinuo sam muziku iz filma. I jutros sam ustao. I slušao. Mislio sam da ću otići, da se neću vratiti, da će mi misli odlutati bez povratka, da više, na svu sreću, neću moći da mislim. Ali, misli su se vratile, sve se vratilo. Ichigo mi je jutros prepričavala film. Ne, Babel sam gledao, ona je pričala svoj film, pričala mi je šta je pisalo u jednom mejlu. Sve je zvučalo sumanuto. Onda sam joj napisao da mi nedostaje njen zagrljaj. Ichigo ima lep stisak, koža joj je meka, nekako uvek miriše... To je onaj stisak mame, pred spavanje, uvek super miriše. Bar je meni to uvek bilo super. Tati su uvek ruke mirisale na duvan. To me nerviralo. I onda dođe da me poljubi pred spavanje, i osetim taj duvan. A mami je mirisala ruku na kremu. Na pomadu.

Depra je ponovo odlučila da bane. Bez najave. Da se useli. Da prenoći, bez najave koliko ostaje. Došla je onako, bez prtljaga. Nisam pomenuo Floru i Nejd. Njih dve su bile tu, u stvarnosti. Flora vozi, i malo je smršala, prolepšala se, bila je lepa, sada je još lepša. Fale mi njene emocije. Vozimo se tako kolima, pokušavam ukratko da joj prenesem zanimljive detalje iz svog života, ali premalo je vremena. Nejd ne kasni. Čekam je kod Albanije. Priznaje mi da je dan super, i da moramo da šetamo. B. je tuda negde, šeta sa Sašom. Nejd brzo ide. Pričamo o nekim ljudima koji su nam prošli kroz život. Ma šta nam to vredi, kada se ne menjamo? Kada kao da ništa nismo naučili? Kada pravimo iste greške? Na istim mestima? Na istu foru? Šta vredi? Ni prebijene pare ne vredi to naše svakodnevno kukumakanje i moljenje besmisla da postane smisao.

Smisao nikada ne dolazi kada ga moliš, on je uvek nepozvan gost. I ako dođe, dođe, ako ne dođe šta možeš, oladi mu se večera.

INternet

Ljudi mešaju tebe sa delima, kaže mi M. Veza sa Njujorkom ne krči. M. zove svakog drugog dana. Da proveri kako sam. I uvek na kraju razgovora kaže – čuvaj se. To me plaši kada mi ljudi kažu. M. je na četvrtom spratu, čisto da Veronika zna. U Njujorku je toplo, rekla mi je Goca, a njoj je rekao kum koji radi u Ujedinjenim Nacijama.

Već dva dana mi se spava. Ali nikako da zaspim pre dva ujutru. Čekam, čekam tako da trepavice postanu teške, da mi telo padne. A profesorka Lesić je lepo rekla da mora da se odmara, ali mene mesto ne drži. Ne drži me za ruku. Nego me tako gura u provaliju. Kako je smešna ta reč provalija, kao neki provaljeni alija, ili nešto što se proliva, recimo kada se čovek baci u provaliju on se prolije, ili se kola proliju. Bnobo je dobio ikea kip. Na kutiji piše NAGON. Eto ti analogije, mene mesto ne drži, to ti je nagon. Ne sedeti. Ne jesti. Ne mirovati. Samo juriti. Samo jurcati. Kao kablovski internet. Kablovski internet jurca svuda gde mu zadamo. Tek sada znam šta znači surfovati. Koliko tu velikih talasa ima, ljuuuudi. Jao, malo je sramota što vam tek sada pričam o kablovskom internetu, zar ne? Ne, ne želim postati ovisnik, to nikako, nekako ne ide to uz mene, nije to moj kap ov ti, to je moja šerpa...

Ljudi mole svakog dana. Mole se u crkvi, džamiji, mole za milost, mole se za svoje dobro, mole za oproštaj, mole za pare, mole za komad hleba, mole da im se ostvare želje, mole da prestane bol, mole da se ne brinu, mole da zaborave, mole da ne budu tu gde jesu, mole da su srećniji, mole da sve bude kako su rešili da bude, mole za kredit, mole za uslugu, mole da ne budu više to što jesu... Uuu, ljudi se stalno mole, stalno izgovaraju Očeve naševe, i to koliko puta u toku dana... Molim te, plizam te, preklinjem te, samo još ovo, samo još ovog puta i neću više, neću sigurno, evo ako mi se ovo ostvari prestaću sa svim gadostima koje sam radio do sada, evo majke mi, zaklinjem se... I šta se desi kada se desi da se ostvari, šta se desi, hm? Šta? Sve se nastavi po starom, ama baš sve...

Veronika ide u Grčku. Bnobo se vratio iz Instanbula. Kaže da kod Turaka sve može za pare. Ama baš sve. Za sitne i krupne pare. Ali može, ne moraš ni da moliš, samo plati. Bnobo mi je doneo sapun, navlaku za pakovanje maramica koja je potpuni hit, i bookmark koji je potpuni hit. Sapun mi je uneo Tursku u kupatilo. Sada mi je kupatilo tursko. Amam. Sada mogu da pravim orgije pod parom, bez problema, fale samo brkovi i duvan.

Maja mi priča kako se opet zajebala. Nije ipak to to. Ali htela je dete sa ovim što ga je upoznala u Makedoniji. I pokušali su da prave. Nije lako praviti dete. Nisu uvek spermatozoidi toliko brzi koliko se misli. Ima tih nekih koji se gegaju, i nisu ludi da ulaze u jajnu ćeliju, nego polako, pa kad stignu. A onda je obično kasno, onda ona neće da ih primi, pa mora opet da se stvrdne kurac, da ispali još trkača, šetača. Kako sve ovo lepo objašnjavam, bože bože... Što me ne zovu na RTS, da pravim obrazovni program – deco nije lako praviti decu samo da znate.

Danas sam baš dosta razmišljao kako bi valjalo promeniti pakovanja tableta. Praviti neke nove oblike. Nešto interesantnije, neke super kutije, pakovanja, nešto što nije toliko ozbiljno, i ona neželjena dejstva nekako pisati drugačije. Onda da ta uputstva imaju posebene poruke za hipohondre – tipa – ako se istripujete da vam je loše od našeg leka, i dobijete simptome te i te, možete kupiti jedan naš drugi lek, koji proizvodimo samo za vas, on će vam onako otkloniti sve to što osećate, tu želju da vas primećuju, tu vašu volju da skrenete pažnju... Taj lek, on će vaš egzibicionizam kojim urnišete sve oko vas smanjiti na minimum. Videćete, već posle nekoliko dana, ljudi će opet želeti da pričaju sa vama, neće bežati od vas... Da se tako proizvode neki univerzalni lekovi, za sve... Ali, to su valjda antidepresivi, to su lekovi za sve...

Telefon opet zvoni. Bebi Dol zabavlja goste dok ja ne odlučim da podignem slušalicu. Ona peva bez prestanka, u slučaju da mi se identifikuje broj koji mi nije jasno ili eventualno iz njega ne mogu da izvučem neki koren...

Al sam ovo složio... Svaka mi čast. Hvala. Hvala na pažnji. Naklon do zemlje.

Pom-pom

Dal’ sjećaš se, sunce je jače sjalo,

Dal’ sjećaš se, ispravno se brijalo,

Dal’ sjećaš se, važna bila je rima,

Danas važne su pare, što to s nama ne štima?

Sedim među ajkulama i plašim se da mi ne izraste zanoktica. Ajkule imaju velika usta. I zubi im se ne kvare. Imaju noževe u ustima. I seckaju ljude za rusku. Ko voli, razume se.

Svesno loš dan. Jutro mi je u taksiju bilo prelepo. Taksista je saaaaavršeno vozio. I ćutao je. Gledao sam kako ispred mene promiču ljudi, autobusi, tramvaji, kolone... Promicao je život, a ja sam nekako bio kao u nekim maštovitim kolima koje me vode ko zna gde, a vodila su me kod profesorke Lesić koja mi je ustanovila helikobakter. Profesorka Lesić je seda, i nosi naušnice na štipalku. Ima sat narukvicu. To su oni izduženi satovi, za koje se svaki put pitam da li oni zaista mogu da vide koliko je sati? Profesorka Lesić je nežna prema meni. Ali, to debelo plaćam. Ti privatni lekari su kao neke high class kurve. Lepo ti popuše, ono imaju fensi kondome i ne fali im ni jedan zub. Ćiste su, i siguran si da su se testirale na HIV. Umeju sve ono što im tražiš. Svaki put čist čaršaf. Mmmm... Lenor. Ariel. Tamo treba da snimaju reklame za besprekornu čistoću. Tamo! A onda one doktorke, što sve imaju fensi ramove za naočare. Pa te boje koje se ni sa čim ne uklapaju. Pacijenti definitivno imaju savršene i to VITRA stolice. VITRA sine, ne VITRINA. Pa kad te pregledaju. Onda se osetiš kao neki TDI auto, sa kojim možeš da divljaš po ulicama.

Vratio sam se taksijem na posao. Gledam u taksistu i tako razmišljam gde li on kupuje majonez? Zašto mu je kod menjača Kastaneda? I da li sam bira čarape? Imao je savršene čarape. Auto mu je čist. On je čist. Beograd mi uvek izgleda strava grad kada prelazim neki od mostova, ali samo u nekom super automobilu. Volim tako da ga gledam kako je prostran, jedino tada osetim njegovu širinu, ali čim se most završi, auto kao da grad usisa, kao da nestane sa lica zemlje. Nema, nešto ga je progutalo.

B. je odleteo za Istanbul. Pitam se da li su stjuardese bile dobre i govorile mu – ma ne boj, se Al Kaida neće sa Turkish airlines-om, neće, sigurno neće, sa nama se lepo leti, kada si video da je avion udario u neki minaret, kad? A B. samo osluškuje kada će se vrata hermetički zatvoreti, kada će avion krenuti da ide unazad, da se zaleti?

Zamišljam jednu ulicu u Rimu, u kojoj sam se izgubio, i onda sam seo na trotoar. I ispred mene je bio jedan predivni hotel, onako, ja kažem mršav. Uzak, u stvari, a visok. Imao je one prozore i savršeno ispeglane zavese. Zamišljao sam kako ja spavam u nekoj od soba, i kako su ručke od slavina onako kao oni krstići. I onda se ispred tog hotela parkirao jedan besan auto. I vozač je izašao i otvorio zadnja vrata. Izašao je neki tip u besprekornom odelu, ali ništa nije bilo nabudženo, sve je bilo onako – taman kako treba. Sve mu je bilo taman. Ništa mu nije bilo veliko. Nekako se po toj garderobi videlo da čovek brine, da mu je stalo kako će život da mu izgleda... Imao je neke cipele, neke meke cipele, meni se hodalo u njima, kada sam video te dve spužvice, ta dva mačmaloua. Nekako sam poželeo da se pretvorim u njegove tabane, da mi bude tako lepo. Sada sam se setio, da bih voleo da budem u tim kolima, da se dovezem u neki hotel, da me tako služe, i ništa ja da tako blejim i gledam u zid, i mislim. Da mislim malo.

Bombone. Oduvek sam voleo bombone. Možete me podmititi sa jednom bombonom. Bilo kakve, tvrde, meke, duguljaste, okrugle, trouglaste, kao gliste, gumene, rumene, crvene, prozirne, minijaturne, srcolike, pezične, dramatične, jake, slabe, slatke, kisele, bljutave... Sve bombone su super. Živele bombone, ljudi!!!!