Profil jednog dana

Bane me sinoć malo primirio. A i sam sam shvatio da preterujem. Pretvoriću se u hodajuću dosadu, koja neprekidno kuka, a svestan sam da je ovde svima sranje. Kome je ovde dobro? Neda mi danas kaže – pa, ovde, u srbiji, svi se osećaju autsajderima? Ko se ovde oseća pa okej? Ko? Neda uvek ima sjajan nastup. Ponekad se, kada pričam sa njom, osećam kao da slušam neki kul intervju. Mislim da je Neda talentovana za govorništvo. Super nastupa, ubedljiva je, što bi neko rekao – prodala bi i govno. Ali, mislim da nije svesna koliko jaka može da bude. Sećam se na prvoj godini studija, ona se prva suprostavila Mirku, legendi FDU-a. Mirko koji i dan danas plaši decu koja se jedva upišu jedva je izašao na kraj sa kočopernim Moglijem, kako je Nedu zvala Biljana Srbljanović. Uvek mi se sviđalo što me Neda voli, jer sam se kraj nje osećao zaštićeno. Kao niko mi ništa ne može. Otprilike kao i sa Darkom, sa Darkom se uvek osećam zaštićeno, kao to je moj brat koji me brani od svih gadosti koje postoje.
Sedim kod Baneta. U njegovom prostranom stanu. Jedem pastu sa fetom i Rio mare tunjevinom. Bane u svemu ima ukusa. Zna šta valja. I sve mu je sveto. Dobro, ne baš sve. Ali, ima tako neke fine stvarčice po stanu. Ima savršenu penu za brijanje i sapun u obliku pčele. Uvek ima potrebu da mi daje stvari za koje mu kažem da su super. Pokazuje mi slike. Klikće. Klikće. Meni je sve zanimljivo. Naročito taj njegov osećaj za škljoc. Pokazuje mi te neke ljude iz Londona. Jedan od tih ljudi je baš gadan. To su oni ljudi koji su uvek prljavi. Prljavi su i kada mirišu, i kada se tek okupaju. To su uvek prljavi ljudi. Ta boja kože, ta usta, to je uvek prljavo. Ima jedna fotka, baš gadna, taj prljavi čovek leži na travi okrenut leđima, drži cigaretu... Bože, taj izbor kaiša, cipele, pantalone, sve je prljavo. Pričamo o životu posle. Dolaze Tijana i neki čovek, koji je običan. Ali, ni to nekada nije loše. Odlazim Lux taksijem. Taksista ćuti. Ja mu kažem kako je nekako Beograd previše miran za dan kao što je petak. On mi samo kaže – aha.
Jutro. Ponovo sanjam neke ljude da mi dolaze u kuću. Budim se, sat zvoni. Dolaze ljudi iz SBB-a. Kablovsak ljudi. Sreća, sreća radost. VH1, pa onda RTCG, pa onda HRT1, pa onda OBN i talenti, pa BN i Kleopatra, pa sav taj lepi treš u kome mogu da uživam. Polako, onda će doći i kablovski internet, neću više morati od dilera da poručujem porniće, moćiću lepo da skidam šta volim, mmm, pornografija, radost, radost... Pornografija je danas najbolji čovekov prijatelj. Iako, kada čovek svrši oseća se iskorišteno od strane tih ljudi. Zar ne? Da li uživanje ljudi sa druge strane monitora može da rodi samouživanje? Da li čovek dok masturbira gleda sebe? Ili ne razmišlja o tome, kako izgleda dok gleda u krupnom kadru organe koji dižu njegov organ? Razmišljam tako o ljudima koji su meni dragi, kako oni drkaju? Da li gledaju sebe dok drkaju? Da li razmišljaju o tome da su se navukli? I da svako veče to moraju da urade? Ili dan, sasvim je svejedno? Čudno mi je kada zamislim neke od njih. Pokušavam da isceniram te orgazme. Na šta se svi oni pale? Na šta se ja palim? Koji deo porno filma mene naloži? Zašto me to naloži? U svakom slučaju, mrzim kada je sporo. Znate te filmove koji su spori, i gde sve ide polako, to je bez veze. U stvari, sada se setih Gorana, meni je bez veze, a to ne znači da je to bez veze. Neko voli kada se maze. Ja najviše volim kada sve izgleda što realnije.
Bio je divan dan. Sunčan. Prozračan. Kao neka divna, idealna jesen. Ali, ja sam bio u stanu. Tako, kuvao sam nešto celi dan, i za danas, i za sutra. Posle je došla Sandra. Sandra je ćutljiva osoba. Ne priča puno, osim ako je ne pitate. Mada i priča. Ne znam šta pričam, kada ona priča. Znam da je lepa. Jeste, lepa je mnogo, i stalno se pitam zašto konačno nema tog dečka. Mislim da ona komotno može da pucketa prstima i da se taj neko stvori. Deluje mi da je toliko moćna, ali ona kao neka dobra veštica ne želi da koristi trikove i princa pretvori u žabca. Ne znam, uvek je lepo obučena. Ponekad me sramota u kakvim se izdanjima pojavljuje pred njom. Njoj se dopada moj stan. Kaže da je bedak što nemam sudoperu.
Čitam stari broj Profil-a i razmišljam kako je to nekada bila super novina. Super tektovi, intervjui, intrigantne priče, super opremljen, super naslovi, super novinari, zarezi na pravim mestima, lakovane korice, srpski Venity fair, ma šta mislili o Mariću. Okej, novina je bila super dok je tu bila Duška Jovanić i to, ali stvarno mi više nemamo te novine, koje se bave tračevima na taj način. Volim trač, ne znam da li sam vam i to rekao. Nailazim na tekst o terorističkom napadu na metro u Tokiju, 1995. godine. Pomišljam na Ichigo. Pa, na Emiliju. Odnosno, Bubi. Daleko je Ichigo. Baš daleko. Pričam sa Emilijom sa Ichigom. Konstatujemo da je euforična, i da joj se svašta dešava. Ali, to je Japan. Tamo se svašta dešava.
Tako ću i da završim ovaj dopis. Toliko do mene. Dosta vam je. Ajde sada malo idite negde gde možete da nađete nešto zanimljivo.

juce i danas

Da li je cilj života dovesti sve do nivoa besmislenog. Kakva rečenica za početak. Znam, svi će reći da serem, ali ozbiljno vam kažem. Kada god se povede neka polemika o smislu, svi odma kažu, pa fora je u tome da ne tražiš smisao. Pa, fora je u tome, jer niko ga nikada nije ni našao, pa se brani time da ne treba tražiti smisao, jel tako? Uh, zapetljano je sve ovo, ne znam da li danas imam dovoljno snage da razmišljam o tim stvarima. Danas sam poprilično glup. Mada, više mi se ništa ne radi, odbijam da razmišljam već duže vreme. Već duže sam skroz prazan, a u stvari negde opasno besan na sve, samo bih siktao i ne bih nikome dovao za pravo bilo šta. Elem, čekaj, šta se to dešava u mom životu specijalno što bi i vas koji ovo čitate moglo specijalno da zanima. Ponekad mislim da ne znam kome šta pričam. Kao da lažem, ali ne želim da se ponavljam. To bi bilo krajnje glupo. I ovako sam dosadan, još da se ponavljam, kakav užas u najavi.

Razmišljam kako bi bilo divno napustiti posao. Otići samo tek tako. U stvari, ne otići jedan dan na posao, i to je to. Ne javiti se nikome, biti totalno bezobrazan i zaboraviti na sve obaveze, isključiti se iz života totalno, ne raditi ništa, zapustiti se, ne izlaziti, baš da vidim šta bi se desilo sa mnom. Okej, znam da je ovo što pričam krajnje destruktivno i nije baš pametno, ali toliko mi je svega preko glave. Kao da više nemam volje da živim. Ponovo ulazim u one tripove kada ne želim da živim. Kada ne želim da postojim. Kada mi je sve svejedno. Kada samo govorim – dobro, može. Joj, koliko je opasno govoriti – dobro, može. Dok god budem kontrirao ljudima mislim da će sve tada biti u redu. Kada si bezobrazan, bar znaš da ne ideš u pogrešnom pravcu. Ono smeškanje i budi dobar sa svima te samo vodi pravo u carstvo depresije. Kako li izgleda carstvo depresije? Pitam se pitam.

Sinoć sedim sa Oljom. Slobo je došao nenadano. Slobo izgleda kao Ričard Gir. Što je stariji sve bolje izgleda. Ima super građu, savršeno se oblači i miriše. Ne zapušta se. Što volim kada ljudi ostanu nalickani i u šesdesetim. Prosto mi je drago kada vidim te retke primereke ljudi koje ne boli kurac za svoj izgled. Da li se tako kaže to? Mislim divim se ljudima koji i u tim godinama brinu o sebi. Ali, ne zato što je to moda, nego eto, onako jer im to stoji. Ne stoji im da budu štrokavi i da imaju ispucale ruke.

Kada će više doći neko u moj krevet? Kada će mi neko reći – ej, bre ti si tako seksi, ti si tako super, ja želim sa tobom da provedem noć, neću odma otići posle svršavanja, biću tu, bićemo zajedno na jastucima, sanjaćemo zajedno, bar na jednu noć, biće sve u redu, delićemo nešto 24 sata. Bar 24 sata, jel ima nekog? Ej, bre, ma da, kurac ima takvih, ja tražim nešto drugo. A zašto toga nema? Zašto svi drugačije razmišljaju od mene? Zašto su svi oni koji me vole, samo moji prijatelji? Zašto me vole samo prijatelji i roditelji? Ima li još nekih koji bi me voleli? Jebote, dokle, dokle, dokle???????????

Ovo sve je bilo za juče- a sada malo za danas. Legao sam u 4. I grozno mi se spava. Užasno mi se spava. I mislim da će glava da mi padne samo u jednom trenutku. Ne znam. Kapci su mi mnogo teški. Bio sam kod Stelle na rođendanu, tamo je bilo raznih ljudi. Mnogo sam se smejao. Bule i Goca su pričali o festivalu u Nišu. Bilo je mnogo smešna priča o gradonačelniku. Nešto me stomak zeza. Ne znam šta mu je. Nikada mi nije bilo tako. Mora da sam neposlušan, pa jedem svašta. Kada sam se vratio od Stelle, na chat-u sam upoznao labradora. Hm. Pa ne znam, dijalog ume da bude zavodljiva forma. Ne znam. Ja sam sklon tom instant oduševljavanju. Odkud znam. Nije loše. Postoji neki okvir za upoznavanje čini mi se. Nije to baš najsjajnije, ali bane mi je rekao nađi nešto onako, znaš. Da ne moraš baš da žmuriš, ali da može nešto da se radi. U pravu je. Treba mi neko takav. Vidite i sami koliko sam isfrustriran. Navijajte da se to desi, pa da vam pišem lepe stvari. Danas idem na Košutnjak. Ne znam ni gde, moram da odnesem nešto za mamu. Pa onda na predstavu ako uopšte budem u stanju, s obzirom da mi se ovoliko spava. Eto. Toliko za danas. Joj, posaoooooooooooo. Kakav užas. Ja ću to stalno govoriti.

ceo svet je lud, said Ichigo

Prestao sam da osećam da jutro postoji. Samo ustanem, i to je to. Moje ustajanje je znak da je jutro. Ne vidim nebo, ne vidim tu atmosferu jutra. To više ne postoji u mojoj glavi, mislim da je to nekako loše. Mislim da je to grozno. Nema onog lenškarenja u krevetu, osluškivanje zvukova koji dolaze iz ostalih stanova, zveckanje kašika koje mute spaljenja zrna kafe kojima tepamo nes. Smešno je koliko su se ljudi navikli na taj nes, koliko su ih reklame uradile, da sada svi ujutru kao moraju da mute nes ili da sipaju kafu iz automata. Ono nisu otišli ni da se umiju, ali sipaju, i čitaju novine. Kod nas od juče, jer kod nas to govno ne raznose. Bilo bi super da čovek u bade mantilu istrči na ulicu, mazne one 24 sata, i ode da muti svoj nes.

Sinoć sedim sa Mirom u Gastonu. Donose nam neke đon palačinke. Konabar jadan uvlači sline u sebe, jer je prehlađen, a ne sme ništa da mu curi. Mira i ja se cerekamo. Smešno je, tražili smo jednu porciju da podelimo, on nas čudno gleda. Tražimo i preliv od maline, ali palačinke se pojavljuju u lokvi krvi. Unutra uskisao krem sir. Odustajemo oboje na pola. Otvaramo novi broj Glorije i komentarišemo ljude unutra. Konjasta Sara Džesika Parker ponovo glumi ludilo. Ko njoj daje pare, pitam se? Ko nju može da plati? Neko stvarno ima sreće u životu, ali stvarno... Ja na kraju idem u wc, koji izgleda kao onak brodski ili u vozu, šolja nema onaj poklopac i ja celo vreme očekujem da počne da se ljulja. Znate ono kada pišate u vozu, pa samo gledate da sebe ne isprskate, a wc ko jebe.

Slaviša nas čeka u znaku pitanja. I on sebi postavlja gomilu pitanja. U dilemi je. Sada su ga stavili konjima na repove. I svi ga vuku. A vidim da on ne želi nigde. Sa Slavišom sedi neki fini čovek. Ima lepe i zdrave zube. Fino obučen. I vidi se da sve miriše na dobro. I after shave, i after work, sve... Sve lepo. Onako lepo. Malo je takvih ljudi. On radi sa ambasadorskom decom. Učitelj je za strance. Uči ih da budu ljudi. Dobro je, mislim se, što su u rukama tog čoveka. Dobro je. Sve u životu je važno, svaki susret, svaki pogled, sve se to trpa negde, u neku duboku ladicu u organizmu.

Pre neku noć B mi priča o Pedji. Ja ne znam ko je taj čovek. Ali zamišljam da je mršav, i da voli da nosi lep donji veš. Mislim da je taj čovek koščat. I da ima onu jabučicu u grlu izraženu. Ima crnu kosu, ali oštru. Peđa je oštar čovek, nekako tako sam to video, iako B nikada tako ne opisuje ljude. Pedja živi u Londonu. I teško mu je. Radi u butiku Gucci. Stavlja i sklanja vešalice. Prebacuje faltne sa jedne na drugu stranu. Pedja ima brata idiota. Stalno se dere na njega. Pedja je neka osoba tamo koju ne znam, ali sam malo ušao u njegov život, kroz B-ove oči. Ja sam ga zamislio, i kao da je lik u nekom mom romanu. Tako sam ga zamislio, kao da treba da prođe kroz 234 i 235 stranicu. Onako slučajno. Samo se pojavi.

Razmišljam kako bi bilo lepo izgubiti se. Ne gledati više ove ljude. Smučili su mi se. Baš.

Slušam Marinu Perazić ljubaznošću Banetovog attachmenta. Odlazim sada da se suočim sa životom, ne daju mi više vremena za maštu. Ljubim vas, moji verni čitaoci. Ne varajte me sa drugima. To ne volim. Sujetama mi je velika kao Amazon.

Bez naslova

Subotom volim da ustanem kasno. Kao i svi ljudi koji rade od devet do pet. Kao da se naspavam. U zadnje vreme se plašim da spavam u stanu. Nekako osećam samoću, kao da je na plafonu, pa me uveče pred san uhvati za gušu, pa počne da mlati svuda po krevetu. Ali, navikavam se, otuđujem se od ljudi, onako lepo, postepeno, ništa na silu, tako to i ide valjda. Tako se postaje namćor. Ćutim po nekoliko sati. Ali, kao da ćutim i unutra, kao da ništa ne govorim ni samom sebi. Ponekad sebe uhvatim da nisam pričao ni sa samim sobom. Ma, ne verujem, verovatno sebi kažem bar – dobar dan.
Veselinu su izbacili. I krivo mi je. Svi su je mrzeli, svi su jedva čekali da izađe, svi su govorili da to nije za nju – e, ja sam je baš zbog svega toga i voleo. Uvek mi se sviđaju ljudi koje svi mrze. Baš sam voleo što je tako kontra od svih, što ih nervira, što zvoca kao prava majka, i naravno Srbija je morala da je izbaci, a šta drugo. Veselina sada sedi sa svojim mužem invalidom i priča mu kako je mogla da bude slavna za dlaku, ali neki ljudi nisu za slavu, ne umeju da se pokaze. Mislim da se za slavu čovek pokazi. Prosto, tako bude. Kao u Gabinoj pesmi – Hoću slavu, bla, bla, djecu i kuhinju, e, to.
Sa Bobijem Ns sam se video na dvadeset i petom maju. Dan je bio prelep, ali samo na prvi pogled, ispod je imao neku hladnoću. Nisam mu baš verovao da nam se daje još Sunca. Sunce je eto bilo tu, kao neka subotnja varka, jer subota, po difoltu mora da bude lep dan, ništa se ne radi, ustaje se kasno, provodi se, mora nešto lepo da se desi. Bobi Ns ima astmu. Mama mi je jednom rekla da to imaju osetljivi i nežni ljudi. To sam mu i rekao, a onda je on izvukao pumpicu. Posle sam se setio da Ana Piljić ima astmu, i odmah mi je mamina teorija pala u vodu. Ona nije osetljiva. Ne bar prema meni. Bobiju Ns se svideo hor u Titovom bioskopu. Mene oduševio onaj pikado. Gađao sam kao lud sa još nekoliko ljudi. Bilo mi super što obezbeđene Oktobarskog salona, gađa sa nama, niko ne čuva eksponate, svi gađaju u pikado. Ja bih tom radu dodelio nagradu, ipak je najkomunikativniji. Verujem da su nagradu dali nekom smoru, kako to obično bidne. Posle smo Bobi Ns i ja otišli do grada. Pričali smo o tome da li su ljudi koji imaju kartice i provlače ih non stop, i idu u Maderu da jedu, i kupuju u Zari, srećniji od ostalih ljudi koji to ne mogu. Bobija Ns su optužili da je kurva. I da je promiskuitet. Bobi Ns je malo konfuzna ličnost, i drži me na distanci, ali me ipak vuče za reč. Vuče i te kako. Baš silno vuče. Neću više o tome. Bobi Ns ima suzne oči.
Bane je depresivan. Vidi mu se. Nije ni čudo, kada tamo u toj njegovoj firmi, muče. Muče gore nego na faksu. Gore nego u fabrici olovaka. Ajde ovo, ajde ono, bez obzira što on ima svoje radno mesto i tipke za koje je nadležan. Zna se šta on sve na tastaturi koristi, taj ctrl i te kratice za retuširanje i to. Voleo bih da Bane ode odavde, i da me pozove. Znam da bi se on setio toga. Kao što njegova mama uvek da, kada dođu da joj traže pare.
U strahu sam nekom.
Stella je bila u Mladenovcu. Igrali su Dvije. Ona uvek divno titra i oseća stvari.
Goca bila u Novom Sadu. Smorila se malo od Dostojevskog. Ma ko se ne bi smorio, to je više prevaziđeno, Dostojevski u pozorištu???
Gledam televizor i te ljude koji se pojavljuju, smenjuju se, sve te jedni te isti> Glam špajz, gledam zbog Ichigo, i ne mogu da verujem koliko tim voditeljima trokiraju hardovi. Koliko im treba da se izraze. Kako klimaju glavama, šta god rekao ovaj sa druge strane. Kao ovaj kaže – ubio sam kevu – oni će klimati glavom i smeškati se. Ništa ne menja stvari. Valjda im se honorar i meri po klimovima. Kao klimnula sam 569 puta u toku emisije, oću svoje pare, bre, treba mi za maskaru, moram imati, maskaru, moram se voziti taksijem, ja sam sada zvezda, ne mogu u GSP.
Pokušavam da počnem nešto da pišem. Da se vratim sebi. Svojoj prirodi. Moram. Moram. Moram. Ali, sam lenj. Kao Vlada frizer.
E da Olja se udaje. Ide u Dansku. I ostaje zauvek. Svi odlaze. Samo ja ostajem.

Još jedan divno govnjiv dan. Baš onako razmazan. Namazan dan. Niko ne zna šta može da uradi do sumraka. Niko. I sve je tako neizvesno. Sedim juče sa T. i gledam njene velike oče. Ona je baš uplašena. I ja sam. Ne znam kako će se sve ovo završiti. Agonija koja traje. Pitam Baneta kako da odem odavde. Znam, pitao sam ga to 2346. puta, znam da mu je više pun kurac tog pitanja, ali opet ga pitam, jer kao da nemam snage da sve sam završim, kao da više ne mogu ništa. Jebi ga. I ne mogu. Nemoćan sam.

Ana P. zove servis za mašine celo jutro. Govori kako curi na sve strane. A samo je stavila prašak i vodu, kako su rekli u upustvu. A servis je u Kraljevu. Usnica gleda u monitor, fokusirano, srećna je što je dobila mogućnost da se zrači u firmi. Sada imamo tri Ane, jedna ova lukava, jedna punija, i jedna tetka. Kada se sabere i nije nam nešto, a?

Sinoć mi je stigao Martin sms. Sedela je na nekoj stanici u Londonu i crtala ljude nekim bojama što se skvase. Kupila je to sebi za rožendan. Ja sam bio tužan. I zaboravio sam da joj čestitam rođendan. Bio je u subotu, ali šta da radim, toliko toga mi se NE dešava u životu, da sam počeo da zaboravljam sve. Kao u mom životu toliko toga nema, da zaista i ono kada ima, ja mislim da nema, ako znate o čemu pričam.

B. mi rekao da idem u Kanadu. Ne znam, ne želim da idem tamo, ne bar za sada, odkud znam, možda budem želeo. Slušam već dva dana soundtrack iz Kill Bill-a, remek dela savremenog filmskog jezika. Voleo bih da pojedem burek sa tim Tarantinom, i da mu predložim da mi da da raspišem bar neki njegov enterijer/ekterijer. Da vidi da i ja mogu da izađem na kraj sa tim dijalozima. Da mogu da ga zavrnem da mu se zavrti u glavi. Da, da, da...

Ovih dana mi stižu neki sumanuti mejlovi, samo neki ljudi daju otkaze. Dvoje ljudi je dalo korpu u Ambijentima, i ne znam na šta se sve ta časopis, mada ja nikada nisam ni imao utisak da radim tamo. Nemam pojma, imao sam utisak da neko drugo ja radi za njih. Nije mi to bilo baš najasnije, neki sumanut odnos. Mislim sve je bilo u redu, oni su bile krajnje ljubazni, ali nikako da svršimo. Znate ono ložite se na nekoga, ušli ste u aferu, legli ste, digao vam se, ali nikako da izađe ono belo, što izlazi na kraju. I tako, najgore je kada čovek posle strasnog seksa, mora stvar da uzme u svoje ruke. Nema veće traume.

Sve je izgubilo smisao, ali se neću ubiti, hoću da vidim koliko može da se gubi... Verovatno može još, i još, i još.....

evo vam vas post

Užasno mi se spava, ali moram se terati da što više pišem mimo posla. Mimo prezentacija, mimo bulita u pavr pointu, mimo kreativnih sastanaka, jer pretvoriću se u tridesetosekudni spot, bez jasnije ideje o životu. Danas je ljudi bio jedan slobodan dan. Super mi je što se dan bez posla zove – slobodan dan, da li je neko o tome razmišljao. Kao, ej imam celi dan free, konačno sam slobodan kao ptica mogu da vidim nebo, mogu da radim šta hoću. Jutros kada sam otvorio oči i shvatio da ne moram da raskidam sa đebetom iako je devet i petnaest na mom, ex Hamlinom, IKEA satu, osećao sam se... Pa kako da vam kažem – osećao sam se ekstra, brate.
Sinoć je kod Baneta bilo savršeno. Svi ti zanimljivi ljudi. Okej onaj kauč preko puta je malo trokirao, izuzev osobe koja u sebi nosi početak Alfabete, u stvari obje valjda nose to u sebi. A kao Avion. A kao Atrakcija. Elem, kauč sa strane mi je bio bljesak. Bio je bolji od lasera koji je bušio krst. N. je brzo morao da ide, i moje srce je pustilo suzu. Ume lepo da me smiri kada počnem da divljam sa cinizmom. Što bi Bane rekao – ništa mi nije sveto. Čekaj sad, ovo je blog, moram da pomenem da sam pre rođendana sedeo sa Mirkom Ilićem i nekim njegovim prijateljem, mulcem, neki teoretičar marketinga, neki kurac iz Zagreba, da ne budem sada i nacionalista, ako mi već ništa nije sveto. Elem, taj Mirko baš davi, mnogo kenja, ali par dobrih stvari. Ja mu pričao za Banetov sajt, kako Bane pravi ptice ljude, one se kljunovima, valjda sam to dobro opisao, a onda Mirko kaže da su takvi ljudi bili progonitelji u vreme kuge. Ne znam, da li je to smisao, možda Tijana zna. Ona sada piše tu neku tezu – zašto te silne zgrade u Solunu, zašto baš toliko tih zgrada, kako se to zove – FAVELLA, RAFAELLA KARA... Tijana ima tako lepe vene na stopalu koje vode direktno u nožne prste. Baletanke to lepo ističu. Sve sam to video. Znam mnogo skačem, ali ovo je moj blog i valjda mogu malo da se iživljavam. Tijani je u kući sve čisto. Nije osveštano, ali je čisto. Ona ima školjke po vratu. Izigrava stenu od žene. U jednom trenutku razgovor je metastazirao u Utisak nedelje. Ali, neka je. Javio sam se da podržim ženu u sredini, i da glasam za 12 predlog. Tada je počelo da smrdi na gorerinu. I smetljari su kupili Peconijeve kondome iz kontejnera i ljuspe od paprika Đinđićeve majke. I tako. Nekako zanimljivo veče. Pričali su mi i o tome kako komšiluk može da bude gadan. Kako čovek leži krvav na asfaltu i ništa. Bilo je puno crne hronike. Oduševila bi se Dragana Ognjenović. Dodala bi ona malo rozog u to. Znam, znam...
Danas je rođendan Bebi Dol, a ja imam njen haloton. To nešto znači. Lepo je čuti mućaćo, jao, jao. Moram da perem kosu sada, baš imam puno peruti, a moram da slušam muziku i mlatim glavom, pa nije u redu da veje po firmi sutra. Danas sam gledao onaj film SEDAM I PO. Što naši filmovi umeju da unište gledaoca. Nekako daju ti prostora da razmišljaš o svemu, samo ne o filmu. Fino sam se ispričao sam sa sobom, doneo sam nekoliko odluka u toku filma, nije mi uopšte ometalo tok misli.
Pitam se zašto ljudi na chatovima ne menjaju nikove. Nije li dosadno da uvek znam da sam naleteo na istu osobu. Nema nikakve čari. Ako je već to poligon laži, neka bude do kraja.
Situacija u kući Velikog brata me baš brine... Mislim da VB se neće primiti u Srbiji. Jebote ništa ne možemo. Ajde taj Mladić, i ta sranja iz vesti dana, ali ništa u ovoj zemlji ne može da se primi. Čak ni taj debilni reality show...
Hamla, ako čitaš ovo mislim na tebe...