Leleee meneeee

„Jer nikoga ne znam bolje od sebe, i znam kada je sunce tamo zbog mene, i što više boli nosi u sebi, sve jači sam, to prokleto dobro znam...“

-Massimov hrapavi glas

Frustrira me kada mi kažu – pa ti i želiš da patiš! Kako me ta rečenica iritira. Da ljudi znaju šta ona u meni izaziva, nikada ne bi ni smeli da je izgovaraju u mom prisustvu. Šta to bre znači? Da li svi oko mene bolje znaju od mene šta ja želim? Šta oni kao bolje znaju mene od mene? Jel to hoće da kažu? Koji kurac oni vide? Šta oni kao sa strane vide šta ja želim? Pa to je takav bulšit, da ne mogu da poverujem da je neko u stanju da mi kaže – ej, pa ti to sebi sam radiš! Ma da, ja baš želim da bude grozno. Kako da ne. Evo trčim u zagrljaj užasu, da, da... Ma jebite se, svi koji tako mislite. Samo to mogu da vam kažem. Idite malo se jebite sa tom vašom rečenicom da znate šta ja u stvari želim. Možete da mi kažete da sam nesposoban, da sam invalid, da nisam zreo, sve to možete da kažete, ali da znate šta želim – to niko bolje ne zna od mene i tačka na to. Tačka, jel vam jasno. S kim se ja svađam, sam sa sobom.
Okej, svi mislimo da smo najpametniji, i da nam svi ostali drže neka predavanja. Znam da je to svačiji trip, da nam se na svakom koraku nudi neka lekcija o životu, kao neko ti želi dobro – ček da ti kažem kuda ćeš da skreneš – kojom ulicom bi valjalo da prođeš. Ma daj bre, svako ima svoj osećaj. Zar neko može da misli da se njegovo iskustvo može primeniti na bilo koga. Iskustva su jedinstvene stvari, i svako ima svoje. Iskustvo je kao četkica za zube, ne bi valjalo da se razmenjuje tek tako, iako se sida ne prenosi iskustvom. E, sad sam zapetljao, ali me baš briga. Koliko ću da ponavljam da je ovo moj blog i da s njim mogu da radim šta mi je volja. Mogu da pišem nebuloze, i da mi niko nema šta da kaže. Ostavljajte komentare, divljajte, mene to ne tangira.
Ležim. Ležim kontra okrenut. Gledam u poster Sanjara koji sam dovukao iz Rima. Razmišljam šta sam sve prevalio preko glave u protekle dve godine, šta me je to pomerilo, šta me je učinilo ovako krezavim, zašto sam prestao da pišem, zašto mi više duša nije otvorena za belinu papira, zašto više nemam strpljenja ni za šta, ko me je toliko izrešetao da još uvek ležim na podu... Hm? A? Ko? Hoće li se taj neko javiti? Ko je pucao iz minobacača? Jel video da stojim ispred? A? Nisam držao oružje. Zar se puca u ljude koji su nenauružani? Kako mi lepo ide ovo samosažačjenje. Šib! Šib! Jače, ne boli me toliko! Jače, udari jače šibo! Ne ustručavaj se. Vidiš kažu mi da volim jače. Da volim da boli. Da boli onako lepo, kao nekada u detinjstvu kada dobiješ batine bez razloga.
Volim da buljim u špice na TV-u. U te neke špice koje ništa ne znače. Samo nešto leti po ekranu. Gledam FOX crime. Super su mi ti dokazi po tim krimi serijama. I ti siriozni detektivi koji sami žive i imaju mačku i blajnd dejtove.
Gledam pornić. Masturbiram. Doživljavam orgazam.
Slušam muziku. Igram. Igram ispred prozora. Voleo bih da moj komšiluk vidi kako ja prokleto dobro igram. Pitam se da li gledaju kada masturbiram? Verovatno ne gledaju, ne bi me pustili da to toliko dugo radim sam, ipak nije humano gledati čoveka kako pati.
Palim isti pornić. Druga scena. Pali me jedan deo. Tačno znam koji je sekund u pitanju. Štimam dvx plejer na to vreme. Gade mi se ti pornići, zbog jedne osobe.
Šta vas briga koje?
Strah od smrti. Smrt. Kako se to dešava. Kako dođe i prođe. Bane me umiruje jer mi kaže neće smrt kod onih duhovitih. A ja se računam u duhovite valjda? Neće još ta smrt valjda? Neće valjda. Ali to se nikada ne zna. Može i sad. Može i posle. Može i za mesec dana. Može i dogodine. Može i 2030. Ko zna, oće li pre toga biti smak sveta. Zamišljam kakav li je osećaj kada atomska pukne? Da li osetiš da ti popucaju svi organi? Kakav je to osećaj? Hirošima na delu. Hm. Baš me zanima da li se to oseti, ili samo nestaneš, kao to je sekund. Posle ko preživi, priča i oplakuje. Ne zna se šta je bolje, ostati živ ili mrtav.
Mrtva trka.
Živa istina!

VH1 iz off-a samo da se zna

lepo ne znam (drzim ruku na obrazu)

Ana me probudila u šest. Ana ima lice kao porcelanska lutka, belo je i čisto. Ima kikice. Sitne. Kaže da je to frizura kada ima prljavu kosu. Ana ima 28 godina. Ima okej život. Odnosno ima super život. Stalno putuje. Ima još nešto, ali to nije za blog. Bili smo sinoć na večeri. Ana se lepo femka. I svi obigravaju oko nje. Pravi takvu atmosferu, kao da celi restoran želi sa njom u krevet. To mi je super. Svi muškarci su gledali šta ću ja sa njom za stolom, zašto oni to ne mogu. Super su mi ti osećaji, kada vidim da mi celi restoran zavidi što se ona smeje baš mojim forama. Tako mi se pumpa dušek, što bi Bane rekao. Bane kopirajt. Mislio sam da će joj moj stan biti shit, jer znam da je onako perfekcionista. Međutim, postavka na mojim zidovima je svima zanimljiva. Bolje da ne krečim, više neće biti tako interesatno, iako Ichigo misli da je tamno i depresivno.

Već dva dana slušam muziku iz Tesla Factory by SILENCE. Zamisli kompozitor čije je ime – tišina. Ćuti i komponuje, valjda je to poruka. A muzika je onako pompezna, i puna onih diva efekata, da ti dođe da izliješ sebi Oskara, i da šetaš tako po kući, i smišljaš koga da ispljuješ u prime timeu.

Poslao sam Liviji Žbonglu. I ona se ponaša kao da joj je ime SILENCE, a nije, ima ga ovaj kompozitor. Što mrzim kada ljudi tako kradu nečije manire. Okej, evo i ja sam kupio čokoladu koju kupuje Bane, ali prosto on uvek nađe. Uvek se nađe. Ima ljudi koji mogu da se nađu u neobranom grožđu. I da im pronalaženje ne pada teško. Ja kada tražim ni GOOGLE mi ne pomaže.

Ljudi izmišljaju. Lažu. Istinu gutaju. Nisu dorasli realnosti.

Izvinite što ja ovako kratko – jedva sam i ovo uspeo da iskucam – gledaju mi u ekran. Ma, ne vi, ovi neki gledači ekrana.

Kukuruzna polja

Volim da gledam vremensku prognozu. Naročito one oblake sa animiranom kišom koja pljušti iznad nekog grada. Ali, sutra će biti puno stepeni. Puna kapa za novembar. Uskoro će početi dnevnik i ona uvodna špica sa neviđeno zastrašujućom muzikom, kao najava vesti – kao ono buaaaaaaaaa, ne piše vam se dobro, umrećete svi, vidite šta se dešava na bliskom Istoku. Kada god na Vh1 vidim rubriku smells like the 90s – pomislim da bi bilo super da piše – smrdljive devedesete.
Pričao sam danas malo sa ichigo i slavišom. Nešto je kočio net, pa nije bio baš najbolji prenos, ali sam shvatio šta hoće da kažu. U jednom trenutku je slaviša rekao da je dete jedna ideja, a da ideje daju spermatozoidi, pa sam ja rekao da su kreativci u kurcu, onda. To mi je super, da kreativci budu smešteni u kurcu, i da se kreću kroz hodnike, odnosno spermovode. Ništa, zaboravite na ovo, ne znam šta mi je bilo da pišem ove bljuvotine, ali moram da popunim papir, kao da nešto pišem i to, da vidite da mi se nešto dešava u životu, a ne samo da upisujem svoje misli, svako to može, mora nešto konkretno, neko pečenje.
Danas sam lagao. Ali laž se isplatila, pa sam bio malo na slobodi. Pa sam šetao. I odlučio da iznenadim Veroniku, koja je zveckala danas. Džej Džeja je malo bilo strah te zgrade. Tog ulaza. Ali, Veronika je rekla – slobodno, opusti se, kao i obično... Veronika, dobro po malo i Tijana, me opuštaju straha. Veronika radi tamo gde i Tijana, na petom spratu. Lift je uzak, ne daj Bože da nekom ko se vozi sa tobom, smrdi iz usta ili iz tela. Dobro, ništa se ne čudite, pa leševi hodaju gradom. Ej, kanc je skroz prozračan, taj fini čovek sa nekom tankom burmom sedi pored prozora, gde je i Veronika. Neka balzam žena sedi i igra se na kompu. Video sam da voli da slaže pasijans ili neka slična glupost. Neki debeli je preko puta, koji tako pita koji je dizajnerski časopis in. Onda je došao i moj fun, potpuni sajber punk, joj ovo bi se svidelo luni lu... U crnom je, i oduševljen je mojim pisanjem. Ja sam se rastopio, nikada ne znam šta da kažem u tim trenucima, gledam tako, pokušavam očima da pokažem da to i nije najbolje što znam, ali ne želim baš da budem dosadno skroman, znam da sam genijalan, mislim ne znam baš ko me sve čita, ali se trudim da uveselim nekoga... Super mi je što me ti zanimljiviji ljudi kače. Naročito Verovnika i Tijana. To mi je posebno drago. Onda je Veronika odlučila da ipak odemo na piće. Prvo smo bili u banci gde smo ostavili poruke u knjizi utisaka. Bili smo dobri. Onda je nastala agonija traženja jebenog kafea. Ej, u Beogradu se nema gde popiti kafa i to mi ide na kurac. Onda sam ja nešto pozdravljao silne ljude, kao ej ćao, ono neobavezno, ne znam ni odakle znam sve te ljude, svi su mi onako ko poliveni govnima...
Tamara i ja razmenjujemo silan broj smsova. Ali sve je to neki sočan tekst. Sviđa mi se što ima toliko informacija. Svaki put nešto novo saznam, nisu to bog zna koliko kreativni smsovi, ali ima nešto u tome. Ona voli da piše smsove, volim ljude koji vole smsove. Ja volim smsove, ali ne simsonove, da smo načisto.
Hm. Što bi bilo lepo da ne idem ni sutra na posao.
Opet će masturbirati. Najbolje bi bilo da više svrše. Izgleda da gledaju pogrešne slike. Voleo bih da se mojoj firmi konačno nabavi odgovarajući pornić.
Idem sad.
Na rođendan.
Da se smorim.

Metastazirani Utorak

Vh1 upaljen od ranog jutra. Sat na mobu i dalje iritira zvukom. Ne znam zašto ne menjam ton. Na ekranu Madonna koja se gica uz pesmu Jump u nekom kineskom kvartu po nekim šipkama. Ima savršenu frizuru, kao periku, koja neće da padne koliko god ona tresla glavom. Prava kosa, ofarbana u belo. Gledam je, i razmišljam šta li ona radi jutros, jel budna, ili se valja po nekom ogromnom krevetu, dok posluga na prstima hoda po kući, i riba mesingane ručke na ormanima. Gaj Riči sigurno prepravlja neki scenario, probudilo ga je rešenje saspensa u snu. Znate ti ljudi koji vide rešenja u snovima. Meni je to teški shit- da mi san reši nešto. Nikada mi se to nije desilo.

Užasno mi se spava, razmišljam kako bi bilo lepo ostati zakucan za krevet celi dan, razvlačiti se kao Madonna, listati štampu, i maziti lakovane korice magazina, prelistavati šta je ko o kome srao poslednjih nedelju dana. Moram da se pripremim za intervju. Nerviraju me osobe koje misle da su iznad situacije, a nisu. Koje su nabacile taj neki odvratni štit i misle da su zaštićene. E pa probiću ti štit, vitezu, samo da znaš! Ako si mislila da je to nemoguće, Ivana, uspeću, jer sam se zainatio, a inat je kod mene pokretač. Znaš, Ivana.

Veronika danas ima kratku suknju i svi sigurno bulje u te noge. Rodžer joj savetuje da ode iz zemlje, a to teško ide. Ovde je teško i poslati rad na konkurs, a ne otići iz zemlje. Juče su Maci udarili pečat, dobila je korpu u francuskoj ambasadi. To su te mere, što više dokazati da smo nepoželjni, da smo stoka... Kao da mi to ne znamo, a u ostalom pustite Macu ona nije stoka, neće ona da šaneriše po Parizu, htela je samo da vidi taj penis... Dobro, videće ga ovde. Nije frka tolika. Ali htela je to u tom hotelu što je imala rezervaciju. Kao zašto idete na put – to je jedno od pitanja – zašto nema u navedenim ralozima – dosadno mi, želim da pobegnem. Kao idem kod Nore da vidim kako je ona rešila svoj slučaj, da vidim šta je bilo posle, da li se udala, jel ima još dece, ili su joj podvezali jajnike.

Jao sada će fešn vik. I tamo će svi šetati, što po pisti, što pored piste. Super bi bilo da konačno te manekene spuštaju na nekim kukama, kao bukvalno meso, kao sajlama u Hajatu ih spuštaju da vidimo model, a oni se koprcaju na kukama. I kao onda neka faca kaže – hoću kuku broj 3 – i samo puste sajlu. I model dopuže do vlasnika mesa. Mislim da bi to trebalo predložiti N.R.-u. Da se malo razlikuje od fešn selekšna.

Goca je lepa kada se sredi. Lepo je stoje ti kompletići – suknja + blejzer. Nekako je jednostavno lepa. Postoje ti neki ljudi koji se nešto ne kinđure a lepi su. E Goca je jedna od takvih žena, jednostavna, obična, a pri tom zrači. Zrači nekom energijom koja mi je super.

Dosadan dan.

Smor.

Depra.

Oblaci.

Oblande.

Šamrolne.

Med.

Lepljivo.

Lepak.

Duvanje.

Gandža.

B.

Džoint.

Rizla.

Prezla.

Puzla.

Tuzla.

Zlo.

Tlo.

Balkan.

Dogodilo se na danasnji dan...

Pobednici pišu istoriju. To je grozna činjenica. Odvratna pomisao, na sve te silne ljude koji ostaju u senci, zbog volje ljudi koji ostavljuju u analima istoriju. Onako kako su oni hteli, koga su oni hteli, šta su oni hteli… Ne znam da li sam dovoljno jasan, ma šta imam da objašnjavam.
Ishitrenost – kako naučiti da se ćuti, da se ne izleće, da se ima mera, da se bude odmeren, da se pazi na reči, kako nešto reći na lep način, kako ne vređati, kako biti siguran u sebe, kako ne ubadati tamo gde najviše boli, kako biti normalan, kako iskulirati neku situaciju, kako biti staložen, kako kontrolisati divljačku prirodu… Hm? Ne znam, ja to ne znam – kako se to radi? Zašto svaki put padam na iste stvari, zašto to radim sebi, zašto volim toliko da se mučim. Zašto nisam mudriji, zašto i dalje samo srljam, i srljam, i srljam, i kada ću naučiti, posle koliko udaraca u zid se postaje mudar? 30? 50? 1234? Koliko? Pa recite mi? Koliko mora da mi bude krvava glava da bih rekao – e sad je dosta? Evo lipti mi, zar se ne vidi, kao u klanici, potoci teku niz mene.
Patetika – opasnost jezika. Kako izbeći preosećajnost? Da li je patetika preosećajnost? Šta je patetika? Patetičan je ovaj dan, prepun oblaka, kiše, tišine, neostvarenosti, duhova, vode…
Ćutim zajedno sa taksistom. Taksisti vole da okače krst na retrovizor. Isus se tako klati zajedno sa nama. Gledam ga. Isus uvek ima spuštenu glavu. Nikada nas ne gleda. Stidi nas se. Slavija. Kružni tok, ljudi koji imaju kišne mantile, čekaju svoje redne brojeve da ih odvezu kući, da se operu u nedelju. Ljudi se peru nedeljom. Spiraju sve sa sebe. Peru se šamponima. I sapunima, ko nema šampone.
Večeras, tu pored mene, na leopard šarama, sedi Nejd. Ona je upoznala nekog novog. Ja opet kvarim utisak dobrog prijatelja. Opet imam neke primedbe. Ali, okej, prihvatiću valjda nekog na kraju, Nejd, imaj strpljenja sa mnom. I tako pričamo, Nejd puši stravično mnogo. Ima oštre vrhove kose. Zvaće Huba Buba žvake od Koka Kole koje sam kupio danas u maxiju. Neka tišina između nas. Pričamo o Maji Š. Nije važno šta pričamo.
Zašto je sve tako prekomplikovano? Zašto uvek zaseravam stvari? Tamara mi priča kako ona nekad ne može da se savlada. Kako nekada ne može da odoli da nekog ubode tamo na ono mesto gde se ne sme. Voli baš to da radi. Ljudi se druže sa sebi sličnim ljudima, vole da vide sebe u onima sa kojima se druže pa to ti je. Ljudi su prokleti, stalno seru o drugima, a ne vide sebe. Ja ne vidim sebe, evo priznajem.
Danas mi se desilo da sam rešavao onaj glupi test u novinama, i baš su me odgovori (znate ono najviše odgovora pod c) šokiralo – pisalo je Vi ste jedna odvratna osoba, stalno ljudima držite predavanja, vi ste jedna lažava osoba, bojite se da priznate ko ste i šta ste i samo napadate… Jebote, možda je ovo sve tačno.
I šta sada? U novinama nije pisalo kako se to menja. Molim uredništvo Politikinog dodatka nedeljom, da u idućem broju ponudi rešenje, da ne bih morao da pišem onoj ženi u crvenom na kraju svakog broja Glorije.
Hvala na pažnji još jednom.
Saučešće Ateljeu.
Voleo bih da su neke stvari drugačije (Telenor) ali nisu. Stvari su tačno onakve kakvih ih vidimo.
Tišina. Niko se ne čuje. Komšije se ne svađaju.
Mislim na Ichigo, šta ona sada misli dok se vozi u metro.
Mislim na Olju, kako leži pored svog muža.
Mislim na Gošu, kako on sada diše pored svoje žene.
Mislim na Martu, kako sada ide na aerodrom.
Mislim na Mariju kako sada misli kako će da priđe nekom.
Mislim na Baneta kako sada gleda yutube.
Mislim na Tijanu koja sada priča sa svojim bratom, a on gleda u parket.
Mislim na Biljanu Srbljanović kako sazuva cipele čim uđe u stan, i zove telefonom i prepričava šta joj se desilo.
Mislim na Tamaru koja ne može da spava i gleda u plafon.
Mislim na Nejd koja misli na Skadarsku neki broj.Mislim na B. koji misli o tome kako je odvratan posao.
Mislim na Gorana koji sada komponuje na svojoj gitari.
Misli li neko sada na mene? A?

Niko nije savrsen... A?

Tužan sam trenutno. Ali ne znam koliko to bilo koga zanima. Ljude samo zanima kada su ljudi veseli. Kada se smeju. Nikog ne zanima kada je neko bez veze, zato vam neću pisati o tome, a rado bih hteo da vam skenjam dan, jer u tome sam specijalista. Mogu da vam sjebem trenutak dok ste rekli keks.

Sedim u Takvudu. Pet do dvanaest. Čudno mi je da u to vreme idem u bioskop. E, da bio je mrak, znači nije po danu. Mira je pored mene. Mira je slatka, pozitivna jedna osoba, koja je uvek za neku akciju, ponekad se pitam šta joj je super kod mene, kada sam ja ovoliko bez veze. Šta da radim, ne znam gde je rešenje, da znam, možda bih bio drugačiji. Voleo bih da se sve promeni. Nekako. Ali iz korena. Sanjao sam tarantulu kako ide prema meni. Pre neki dan. Hm. Da li da pročitam šta mi piše u horoskopu ili da nazovem numerologa da mi pogleda u razlomak.

Ichigo me mnogo iznervirala. Ne znam zašto sva ta priča, zašto sve to, kako to... Gde ja to grešim, zašto je nerviram, ne znam. Neću da pišem o svojim razmišljanjima ovde, pa da ona zna kako razmišljam. Neću. Neka misli šta ja mislim, ako uopšte o tome misli.

Slušam Gabi Novak. To je muzika za samoubice. Patetična i odvratna, onako sa teškim rečima. Meni se to sviđa. A većina mrzi. Volim to što većina mrzi.

Desila mi se jedna super stvar. Na osamnaestom spratu pariske komune. Ne znam da li treba da se oduševljavam odma. Pričao sam sa T. Jednog dana do jutra i hteo sam sve da joj ispričam. Da joj prepričam celi svoj život. Ona ima dinosaurse u kupatilu. Ona ima čisto kupatilo. Imam visoko mišljenje o ljudima koji imaju čisto kupatilo. Ja nemam. Bane ima isto čisto kupatilo sa dva izlaza. Nikada mi nije jasno kako se ne boji da mu neko ne uđe na ona druga vrata dok je na šolji, jer se ne zaključavaju. Ili bar ja nisam zaključavao. Razmišljam o tome. T je zanimljiva osoba, onako kao neka furija (sakupljali smo kamenčiće pored Madere i pričali o zagrljaju i parfemima), brza je, i smeje se gromoglasno. Fotografiše. Pokazivala mi je radove, plakate, fotke, svoj život mi je pokazivala. Pričala mi je neke super priče, kako je tražila neku malu ulicu u Solunu, i nije mogla da je nađe. Tražila je ulicu a našla je muškarca. Što ovo dobro zvuči, zar ne, ajde nadojite moju sujetu, čitači moji. Ajde, recite, da je super to što je tražila a dobila nešto sasvim novo. T je lepa. Visoka. I voli Baneta. Tako pričamo o Banetu. Priča ona i o nekim stvarima pored. Kako spava pored. Voli da spava pored. I samo tako da se ušuška, da bude bezbedna. Tačno znam o čemu priča. Nema većeg bunkera od zagrljaja u krevetu. Čini mi se da bih tako mogao i da umrem, da me ne bi bolelo. Ako bih umro u zagrljaju, neka umrem. To mi je supret ZAGRLI SMRT, DUŠO! Kako sam ja fatalan?!

Joj, samo mi naviru misli, ne znam o čemu da vam ne pišem. Ne znam kako da pravim the best of misli. Kako da vam učinim dan zanimljivijim. Gledao sam taj film Shortbus o ljudima u Njujorku, o nekoj Kineskinji koja ne može da doživi orgazam, o pederima koji ne mogu da žive u monogamiji, o transvestitima koji ne mogu da izađu iz haljina, o starcima kojima ne može da se digne, o ljubavi generalno. I sve je to tako nakinđureno... Gay saune, teretane, depresije, samoubistva, iščašenost u svakom kadru, hetero sm parovi, i tako sve to u krug. Publika se smeje kada tip sam sebi svršava u usta, kada sperma štrca po ulju na platnu i onako klizi niz boju, kako Kineskinja piša... Ali sve je to tako nekako tužno na šta se sve svelo. Imao sam utisak da niko više ni na šta ne misli, da je sve nebitno, samo daj, daj, daj, što više daj, želim da se provedem, želim da osetim sve, želim sve, i ovo, i ovo, i ovo, moram, ako sada to ne uradim neću nikada i tako u nedogled...

Kuda ste krenuli, Mr World? A? Kuda bre? Gde ste se zaleteli? Šta oćete?

Uh, ne mogu više.

Ovo je tako grozno, ali pustiću ga u etar. Pustiću, jer ne mogu uvek biti genijalan, zar ne, mili moji.

Gabi i dalje kuka.

Tako lepo kuka.

Prosto njena kuknjava prija.

Hvala na razumevanju.