„Ništa u kosmosu ne biva slučajno,
molim te traži me,
dugo i uporno...“
- Spomenka Kovač „Nije Nam Vreme“
S. je došla i izgleda faaaaaantastično. Kada joj trčim u susret (obično se nalazimo kod onog stepeništa koje idu u zemlju, palata Albanija), osećam se kao u filmu, jer njen stil i harizma ruše zidove. Ima prelepe naočare za sunce iza kojih krije dva čipa, koji su ulaz u njenu dušu. Vratila se iz Bara. Sedeli smo u Grinetu, jedno pored drugog, i tako pokušavali da sistematizujemo misli, da kažemo jedno drugom šta sve ima novo, šta smo propustili u životima jedno kod drugog, u prethodnih mesec, mesec i po dana. Tužna je, iako to nikada ne pokazuje. Video sam da je nekako, odkud znam, konfuzna, pritisak prošlosti zna baš da ti isecka život, i da postaneš kao pogrešno narezan disk, koji se koči u ključnim momentima. Pričala mi je kako je jedan muškarac klečao pred njoj, i kleo se da će da se popravi zbog nje. Tražio je da napiše listu stvari koje joj smetaju, i on će sve to da uradi. Ljudi to uvek rade kada je kasno. Uvek se kasno sete da treba da budu dobri. A do tada su bili stoka, i boleo ih je kurac. Nisu brinuli. A onda su izgubili ono što sa čim se se zajebavali. I shvatili su. Ali, po običaju kasno. A zakašnjele reakcije znaju mnogo da koštaju. I sumirali smo, na poslednjem gutljaju moka pene, da ljudi više vole da mrze, nego da vole. Više vole da kolju, nego da ljube. Da budu grozni, nego dobri. I to je tačno. Posle sam video njenu mamu Maju. Maja je osoba koja me je uvek fascinirala. Ne znam, da žena u sebi ima neku neverovatnu mirnoću, a istovremeno nije troma, naprotiv, užasno je sprermna na akciju, ima taj radoznali pogled koji sve prati, koji sve primećuje, koji sve beleži. Ne znam, sviđa mi se ta žena, i družio bih se s njom. O ne, opet drugariCA.
Volim besciljno da šetam gradom, da se sudaram sa ljudima, da gledam šta nose sa sobom, da rekonstruišem razgovore ljudi u baštama, zašto baš tako sede, zašto ćute, zašto samo gledaju... Hodao sam, i zveckao ključevima koje mi je Ichigo ostavila da nahranim njenog Micu. Elem, prolazim preko Platoa, vetar mi kovrdža kosu, onako prašina se lepi po koži. Osećam prst na svojim leđima, okrećem se i vidim Mirka Ilića, ekscentričnog Njujorčanina, koji je sve češće u Beogradu. Pitam ga šta ima novo. On sleže ramenima. Poziva me da se pridružim njegovim gostima. Gosti su Slavimir i neka devojka (znam da je Lav u horoskopu, imala je haljinu na tufne i samo je treptala kao u lošim filmovima, kada reditelj ne zna šta će sa glumicom, pa kaže trepći kol’ko oćeš, znaš). Slavimiru sam zanimljiv, vidim po stisku ruke. A i on meni. Jedino ga jebe onaj osmeh. Sve ostalo je nekako u redu, odnosno, vidi se da čovek nekako lepo živi. I situacija postaje bizarna. Pitam ih šta rade oni ovde na Platou. A oni meni, zajebavamo jedni druge, a sada ćemo tebe. Uplašim se i kažem, joj nemojte mene – ja sam nesiguran i isfrustriran, živim sam, i nemam sređen život, imajte milosti, na tabletama sam. Salva smeha. Alva smeha. Riba treptalica, vadi neka govna na bazi makrobiotike. Mirko mi nude bombone Hot&freš. Uzimam. Mirko kaže uvek mu dajem slatko. Ja se nacerim. Kao, da daje mi. Ja sam mali, on je čika, pa mi daje slatko. Slavimir me i dalje gleda interesantno. Treptalica je sve gora i gora, mada nekako mislim da sam ja njoj simpatičan. Ali, opirem se i dalje. Meni non stop zvoni telefon. Mirko kaže – u, imaš prijatelje, to je dobar znak. Okrećem glavu ka Mirku. Mirko stalno trza Slavimira za rukav, da vidi žene koje prolaze. Mirko otvara neko od onih makrobiotičkih govana što liče na vakumirano kamilje govno. Uzima i jede. Ne sviđa mi se, vidim mu na licu, ali on kaže – ja sam onaj koji uvek ide do kraja. Ja kažem – u, to su one rečenice koje se pišu na knjigama za rođendan. Ono pod znacima navoda, to je kao neko rekao, a super zvuči. Ništa nisam mogao da kažem Mirku o sebi, a on je samo ponavaljao vidim da si mnogo bolje. Kažem, ooooo da, senior sam, imam vizit kartu, imam identitet, pošutuju me, pitaju me za raznorazne stvari. Rekao sam mu da sam trenutno užasno dosadan sagovornik. I da mi prevode knjigu u Sloveniji. A onda je on pitao Slavimira kako će to da zvuči na slovenačkom. Kada je čuo, prokomentarisao je, u nije tako loše.
G. me je čekao kod Narodnog pozorišta. Nije mu bilo ni dočega, jer stalno se seli iz stana u stan. Ili je ovamo, ili je onamo, nema ništa svoje, osim tri četiri kese, koje seli non stop sa sobom. Odnosno sve stvari su mu raštrkane. Ponekad se pitam kako uspeva sve to da ishendluje u svojoj glavi, toliko energija ljudi, toliko kreveta u kojima spava, toliko ćoškova u koje ga bacaju, toliko tuđih tanjira. Divim se takvim ljudima, koji mogu da ostanu pri sebi, uz toliko promena, toliko boja, toliko događaja. G. me je prvi put poveo u Markin svet. Vrata su ogromna, jedna od onih koji se otključavaju onim ključem sa ogromnim vratom. Ušli smo. Odavno nisam osetio takav talas prijatnosti. Zidovi, boje, čiviluk, slike, fotke, lusteri, sitnice, cipele, šeširi, šolje, tanjiri, ostavljena kutija sa keksom, kamenčići, fotelje, frotir na trosedu, kutija sa tirkiznim ćebetom, nakit u sobi, kutije za šećerom, fotografije iz prošlosti, knjige, časopisi, sve sam upijao, kao neki suvi sunđer koji je u zaglavlju školske table preživeo letnji raspust pa su ga skvasili za prvi čas. G. Mi je pričao o sebi. On je jedan zaista autentičan čovek. Mnogo emotivan, ali često neartikulisan da bi to svi mogli da primete. Njegove smeđe oči, tanke ruke i noge, kosa dugačka sa jedne strane i ta usta, sve to titra od emocije. Sve je to neka gitarska žica koju neki tinejdžer pokušava da ukroti, da napravi ton, da proizvede najbolji mogući zvuk, da liči na najbolje majstore koji su do sada svirali na istim tim žicama. G. Je sedeo na fotelji od pruća, i zamislio sam da smo u nekoj Barseloni, u njegovoj gajbi, i da sam došao da popričamo, kako ćemo ići u Benos Ajres. Kako ćemo tamo iznajmiti ogromnu kuću, u kojoj se nećemo sretati, ukoliko to ne budemo želeli, ja ću hodati u ogromnim širokim tankim pantalonama, kao zavese, kuckaću na kompu, ako mi se bude kuckalo, a on će tamo na nekom drugom kraju, komponovati muziku na svojoj najnovijom gitari. Tako sam se sinoć osećao i nisam hteo da odem iz te Barselone. I tamo sam shvatio da ne smem više da maštam da sam negde drugo kada nisam.
