Dan za plakanje

Kada sam otvorio oči, osećao sam se drugačije. Sve je imalo neki drugi ukus. Vazduh u mojoj sobi, postao je nekako drugačiji, kao da ja više tamo ne živim. Sećam se samo telefonskog razgovora. N. je bila isuviše nekako opuštena. Kuvala je čaj i baš mi je pokazala da me voli. Lepo je imati takve prijatelje koji ti pokažu da te vole, koji ti to stalno dokazuju da brinu, i koji su nežni prema tebi.

Ležao sam go jutros na krevetu i gledao kako vetrić podiže zavesu u vis. Ritmično pomeranje zavese me uvek uspavljuje. Žena sa fensi kuhinjom je bila kod kuće u to doba, što je prava retkost, nikada je ne vidim ujutru. Ta žena je mnogo bučna, i stalno se smeje. Priča telefonom sumanuto. Non stop sedi kao neki šerif za stolom, sa nogama podignutim na taj isti sto, i telefonira.

Slušam Eni Lenoks. Zamišljam kako ona seda negde u nekom restoranu čita knjigu, i tužna je. A možda samo sa svojim agentom smišlja strategiju kako da zaradi još više para i kupi vulkansko ostrvo, kao Marina Abramović.

Maštam kako sam sada negde u nekom parku, ležim na travi i gledam roditelje koji čuvaju svoju decu, i ne daju im da se veru po drveću. Gledam studente koji se brinu kako će do sledećeg meseca progurati, jer su potrošili sve što su im roditelji poslali. Gledam zaposlene ljude koji sede u parku zato što su videli da na filmovima japiji jedu u parku. Gledam klošari koji idu od jedne do druge osobe i traže pet dinara, fali im da kupe hleb. A što oni nikada ne kažu – fali mi za krek, ili fali mi za vodku. Ja bih tada dao. Iskrenost treba da se nagradi. A ne – skupljam prilog za svoju slijepu sestru. Kako je to glup izgovor, na kraju krajeva ko bi se sažalio na tamo neku slepicu, kojoj sestra skuplja pare za gaće i malo nes kafe.

Slogani, reči, slogani, reči, samo to traže od mene. Cedi, cedi sve što ima, samo ga iscedi da valja, da ništa slučajno ne ostane za sutra, sve se mora posrkati danas. Ono što možeš iscediti danas iz čoveka, ne ostavljam za sutra. To je slogan za vampire od ljudi, koji žive na ručun drugih ljudi. Na račun tuđih energija.

Šta je danas originalno? Kako danas pomeriti granicu? Mislim da ljudi koji misle da sa svojim radom mogu da pomere granicu, da se ne miču sa mesta. Samo oni koji nisu svesni da bilo šta mogu da urade, oni mogu nešto da proizvedu što će biti autentično i drugačije. Tragovi ne ostaju ni iza koga. Sve ih briše neka kiša, koja neprekidno pada. Dok stvaramo, ona pada i već briše.

Važno je životu nekako biti jednostavan. Ne opterećivati se. I naći meru u svemu. Često mislim da ću biti kažnjen jer recimo bacam pare na neke gluposti koje mi uopšte ne trebaju. Kupujem, eto, ne znam da vidim da mogu, da potrošim pare, pa posle da kukam kako nemam, a u stvari mi to nešto nije ni trebalo. Zato je važno biti skroman, ali ne ono lažno, ja sam skroman da bi mi se ljudi divili, i govorili mi da sam jadan zato što sam eto stidljiv i skroman, nego zaista razviti dobru komunikaciju sa svojim potrebama. Malo sam se sada prosrao, čini mi se.

Okej jesam.

E. danas teku suze na oči. Postoje ti neki dani kada ljudi plaču, a ne znaju zašto voda teče iz njih. Ne znaju kako je moglo da se nakupi ta tuga, a da oni to nisu znali. I meni se tako dešavalo, da samo odjednom u sred noći, počnem da plačem i ne prestanem do jutra, ali ne znam zašto sam plakao, zašto mi je bilo toliko teško. Kako je to moglo da me zatekne? Kako mi se ta tuga nije najavila da će da mi dođe u goste, nego eto tako, bam, evo mene, došla sam po malo suza, da vidim kako ti to radiš, nisi odvano. I tako, suze sa jutrom odu. I kao da se ništa nije desilo.

Nije svaki dan isti

Postoji samo sadašnji trenutak, rekla mi je nežno Eva Ras kada smo se sreli. Evo, već ovaj trenutak kada sam vas ugledala, on je već prošlost, kao što su piramide u Egiptu ušle u istoriju. Potrebno je živeti sada, učini da to sada bude zanimljivo i ispunjeno. Hodao sam i gledao u njene sandale. Bila je obučena kao neki monah, koji je poslat da ljudima objasni da su u zabludi, da idu u pogrešnom smeru, da je sve postalo besmisleno ako se ne vratimo na pravi put. Gledao sam u njene vodene oči, i hteo sam da joj ispričam kako se zaista osećam. Ona kao da sve razume, kao da je pročitala sve moguće knjige, kao da je sve doživela, njen ritam hoda je takav – sve znam, zato nigde ne žurim da mi se nešto desi.
Ljubinu znam iz druge ruke. Preko B.-a. Nekako sam uvek mislio da B. ima zanimljivije prijatelje od mene. Videli smo se možda svega četiri puta u životu, ali naša bliskost je nekako sve bila bliža i bliža, približavali smo se, svaki put kada bi se videli. I to su nekako čudni odnosi. Ne vidite ljude po godinu dana, ali nastavite tačno onde gde ste i prošli put stali. Kao neka ostavljena partija šaha, čije su figure dobile prašinu od čekanja, ali partija postaje još zanimljivija, jer je nekako odstajala i tačno smo promislili gde ćemo sa lauferom. Štefan je njen muž, za koga sam čuo, ali sada tek prvi put video. Stajali su na Terazijama, i čkiljili od sunca. Nosio sam buket cveća za Ljubinu, a ljudi su mislili da treba da mi aplaudiraju kao u onoj groznoj reklami za Coca Cola light (aplauz za momka koji bez blama nosi buket cveća). Približavao sam se polako. I onda sam zagrlio Ljubinu. I kažem vam, samo smo nastavili da pričamo tamo gde smo stali. Ljubina je jedna od onih osoba koja sve obične priče pretvara u zanimljive i autentične. U njenoj priči svako sranje postaje zanimljivo, i želite da nikada ne prestane da priča. Samo da priča, da se seća ovoga i onoga, da pominje, da opisuje ukuse raznih kolača, da poredi Berlin i Beograd, da pravi paralele, da priča o hotelima, sobama, da ulazite u njen život poptuno opušteno, bez problema. Nekako, ona je otvoreno zatvorena, ono što meni nikada nije pošlo za rukom – kako ne preterati u otvaranju prema ljudima. A Štefan? Štefan je čovek koji u prezimenu ima dva s. U očima ima neku neviđenu radoznalost. U duši ima neki titraj koji vas stalno tera da ga grlite. U prirodi ima neku neuhvatljivost. Kao neki čovek koji ne smeta, a vrlo ga primećujete, ne znam kako to da objasnim. Nemac koji je naučio razliku između ekavice i ijekavice, koji super menja padeže, i s kojim uopšte nije dosadno. Non stop škljocka kamerom, što mene uveseljava. Pečim se svake dve sekunde. Dok sam gledao njih dvoje, tako u tim nekim situacijama, ne znajući o njihovom životu, ama baš ništa, pomislio sam da je to sreća. Da je ta opuštenost, sreća. Oni su zaista živi ljudi, to mi se svidelo, a malo je ljudi koji žive, koji se raduju svakom odlasku u pekaru, svakom trenutku kada se smeju glupostima, kada čitaju budalaština iz Mens Helta, kada se trude da jedno drugom, svako na svom jeziku, objasne šta je u tom momentu zabavno. Prosto, proveo sam manje od dva dana sa njima, a već sam se navukao na njih ludački, da sam čim su ušli u kola i otišli autoputem u Evropu, počeo da patim. Meni se to često dešava. Patim za glasom, mirisom, dodirom, za svim onim na šta se navučem. A jako brzo se navlačim. Posle sam rekao B.-u da želim da idem, da budem kao Ljubina i Štefan. Znam, nije njima lako tamo negde, u nekoj sobici, u Berlinu, ali oseća se razlika, oseća se ta neka širina, drugačije iskustvo, to nešto. To nešto što mi treba da konačno počnem da se osećam normalno. Beograd mi je postao kao neka stara cipela, koja mi je nekada bila jako udobna, a sada me štipa sa svek strane. Želim da je zafrljačim u kontejner, ali ono da je gurnem u đubre, da ni Cigani ne mogu da je nađu, i da kupim nove, lepše, modernije, super neke cipele, iz kojih neću izlaziti jako dugo. Pitam se kada će mi sudbina dozboliti da odaberem radnju, uđem, i probam te neke cipele, samo da vidim kako mi stoje, ne moram da ih kupim, mogu samo da ih malo nosim po radnji, da osetim. Lažem bre, želim da ih kupim, ako treba ukrašću ih pa neka pišti onaj alarm koliko hoće, ja ću trčati u njima, brzo, jer će mi biti taman, odgovaraće mi.
Želim da sve bude dobro.
Želim da ne smaram ljude sa svojim životom govoreći im da je dosadno.
Želim da se ne vratim više ovde.
Želim da odem tamo negde, u neku masu, da se izgubim.
Želim da se ušuškam.
Želim da me neko mazi po glavi, ne mogu više ovako.
Želim da sve bude u redu.
U najboljem redu.
Za malo sreće.

Jel moze majstore?

Ponovo neka užasna vrućina. Telo mi se lepi za skaj stolice na kojoj sedim. Kao da su i muve nesrećne, kao da su i one otišle sa izmeta na godišnji odmor u septičku jamu. Nekako već danima ne mogu da se dovodem u red, da uzmem nešto konkretno da radim, nego se sve nešto izvlačim, glumatam, kao i ostali uostalom. Shvatio sam, na poslu je najvažnije da ljudi misle da ne znaš gde ti je glava, da je stotinu papira oko tebe, da si fokusiran, da kada te zovu, ne javiš se odma, nego kao u poslu si, ništa ne čuješ, sve te okupira, prestao si da dišeš zbog posla. Istina, nekada to ide malo bolje, a nekada malo gore. Da se razumemo, ovo je apstraktan posao, i stvarno je nemoguće da ljudima objasnim koliko ja držim mozak uključenim, a koliko je on isključen. Ne znam, najgore vam je dilovanje ideje. Kada pokušavate da ih uvalite onome koji vapi za njima, to je strašno teško. Kupci ideja su užasno razmaženi, i kao ponašaju se kao oni ljudi koji kada idu kod frizera, iščupaju reklamu iz Vogue-a i kažu – Oću ovako, jel vam jasno? Niti se pitaju da li će to njima stajati, niti da li imaju para za tako nešto, niti da li je to baš ta lokna... Ništa ih ne interesuje, koliko oni imaju veze sa tim što traže, važno je da se to njima sviđa, ovako na oko. I onda vi pokušate da uradite to iščupano iz novine, i ono se ne primi, i kupac počne da kuka da nemate pojma, jer nije kao u novini, nije to to... A ono stvarno nije, ipak ljudi nisu iščupane reklame iz novine. Kako to objasniti ljudima? Oni svi žele da budu poželjni, da im se svi klanjaju, da budu najbolji u gradu, najpoželjniji, i sve bi uradili da to postanu, ne pitajući se da li bilo ko ima predispozicija da bude Džesika Alba ili Orlando Blum (Blam).

Opet sam sa koleginicima bio u parku, na slaji. Kupimo sladoled, pauziramo se, i sedimo u parku. Obično ogovaramo, jer to je savršen recept za gubljenje vremena, a da ne bude baš smor. Koleginica sa pažom priča gradske priče. Uglavnom o ljudima sa b92. Zaprepašten sam koliko je uneta u celu priču, počinjem da sumnjam da je sa svima u nekom rodu. Ako neko nije znao Gorica je živela u inostranstvu, onda Dragan Ilić je jako pametan, Živana mu je sve u životu, koliko mogu da shvatim, Maša je opasna (don’t touch my brail), onda Suzuki Zlatanović... Konstatovali smo da to Lunino neizražavanje na Tv-u je postao njen stil, jer upornim provaljivanjem i blamiranjem ona je sebe transformisala u tv vedetu kojoj je postao stil da govori rečenice bez glagola i da divlja po buticima govoreći neprekidno – Devojke, ovo vam je must za ovo leto! Da li ste me čule! Kako mnogi tvrde, Luna Lu ima moć do te mere, da bar deset devojaka posle emisije petkom u 22 sata, ode u taj butik, i očerupa sve živo sa lutaka. Da, da, uopšte se ne šalim.

Juče sam kupio zavese, ali kratke majku mu. Nije u redu, nekako jadno izgleda kada se odaljim od prozora. A fina boja. Zelena i ciklama. Kao neka cvekla preko zelene trave. I lajm kićanke. Izgledao bih kao jebarnik u Senti, ali okej, i to mora neko da ima u sobi. Valjda sam tog dana bio raspoložen da pravim baš takve kombinacije.

Sinoć gledam leksikon za odrasle koji sam napravio pre par godina. I mislio sam da se iz toga neće ništa videti, međutim, da vidiš ti tamo istine. Svako po malo laže, ali kada sam ostavio da ostoji, shvatio sam da se sve vidi ko je kakav. I to mi je bilo super, nije bilo razočarenja u ljude, znači dobro sam ih procenio. Svu su mi bili onako slatki, i napuderisani tim lepim rečenicama, ali opet sve se vidi, ovako na daljinu. Ipak, sam ja sa plus dioptrijom. Vidim samo na daleko. Nikao blizu. Blizu mi je sve mutno.

Javila se Goca sms-om. Kaže da im je nikad bolje. Grčka, selo, Buletu nisu noge u rerni, kao što su slutili, soba je taman, imaju klimu, i da ih Bog vidi. Prosto da poželiš da se kao čovek odmoriš. Čitaš knjige, ganjaš komarce po rukama, i kuliraš uz metaxu. Savršeno. Deca se igraju tu i tamo, kupiješ im ogrlice od školjki i sladoled. Ipak je to jedan lep odmor.

Konačno sam rekao Flori, koliko me peče savest za sitkom, i lepo sam joj sve objasnio zašto i kako ne mogu, kako imam listu prioriteta od dva i po metra, i kako sam se zaglavio, jer ne znam što bih pre, da li bih otišao iz zemlje (a to ne mogu dok ne diplomiram, da baš ne bih završio kao one muve s početka), da li bih počeo neki roman, kako da nastavim svoju karijeru pisca, a ne nekog bednog advertajzing daktilografa, koji uradi šta god mu se kaže, i kako god mu se kaže, kao jel može ovo za pet minuta, ja kažem može brate šta hoćeš, i tako, lista nikada nema kraja. Tu je negde i taj sitkom koji sam započeo sa njom. Svega sam svestan, i dobre ideje, i dobrih dijaloga, i dobrih likova, i dobre zarade, ali prosto sve mi je to nekako daleko, odnosno, nisam dovoljno motivisan, da zalegnem, da ne spavam, da se pomučim, i da to konačno osvane u prajm tajm terminu na nekoj od naših fensi televizija, u kojoj će se svi brendovi takmičiti da sa reklamama seku Florine i moje ludorije. Sviđa mi se uopšte pomisao na to. Eto.

Juče sam sreo Maju, Peđinu ženu, kada sam sa Ichigo izlazio iz službenog glasnika, gde je konobar umeju da se nasmeje na moje fore. Ichigo je rekla – Kako ona ima čudnu energiju, a ja sam posle razmišljao kako bi mi baš ona bila super prijateljica samo da se još više otvorim prema njoj, ali ne... To bi bio skandal za Nadu, bila bi to još jedna najbolja drugarica. Shvatio sam – imam problem sa jakim ženama. Pa to ti je.

Ne idemo u Knjaževac zbog pločica. Bez veze, ali nema veze.

Sasvim obican dan

Vrućina. Baš, baš. Vaš. Naš. Saš. Kraš. Mrak je napolju i čuje se leto (to su u stvari svici, bolje bi bilo da su sveci). Tiho je nekako. Samo se oseća miris zagorelog luka. Neko je dinstao luk, zazvonio je telefon, torokao je, torokao je, luk je žuteo, i postojao karamel, i onda je pregoreo od čekanja. Kao čovek kada pregori od čekanja da se nešto desi. I on pocrni. I smrdi.

Danas je bio jedan sasvim običan dan. Zahvaljujući laži. Počeo je doručkom. Kao i svaki drugi dan koji počinje doručak. Ali, nije baš tako. Nije ovo baš bio taj dan koji vam je sada u glavi. Nije ni ono iz filmova, kada iz bidona piju đus, pa se svi nerviraju. Ne, nije bilo ni to. Bio sam na doručku sa trudnom ženom. Švedski sto. Bili smo kao neki klinci na rekreativnoj nastavi. Bile su nam gladne oči. Bar meni. Ne znam da li je i ona bila toliko gladna. Sirevi, masline, šunke, musli, sve, sve, sve lepo servirano. Iznad hrane ventilatori, koji teraju vrućinu i muve. Mmm, sa zvučnika ona najodvratnija italijanska muzika, ona što se sluša kada se istiska kečap po šampinjonama na kaprićozi u nekoj piceriji kraj puta. Trudnica mi kaže – posle ćemo na plažu. Okrenem se u čudu, a ona mi kaže da smo u Firenci i da ne brinem. I baš tako, osećao sam se kao u nekoj Firenci, onako neki polupansion sa doručkom. I sve je bilo opušteno. Skroz.

Posle smo otišli na kafu u Maćado. Tamo nije bilo struje, i bilo je tiho. Bez muzike. Morali smo da šapućemo jer se zvuk čudno prelamao. Pričali smo o tome kako čovek mora da ostane svoj, kako ne smeju da ga zavedu civilizacijske zamke, kako mora tačno da zna kada je izmanipulisan (a to je uvek, odma da vam kažem), da mora da pazi... Volim da pričam sa trudnicom. Rekla mi je da su joj sise u toj roze haljini kruškaste. I bila je u pravu. Mada, posle je rekla da je to možda zbog brusa. Razmišljam o toj bebi. Šta li ona sada tamo u toj tami radi? Kako ona nas vidi? Kako mene vidi? Da li ću joj biti poznat kada progleda? Kada izađe? Za porođaj je potrebno da se pička raširi deset prstiju. Eto, to je neka statistika, da ne kažete da je ovo samo blebetanje, već i da je poučnu. Već kada vam javni servis nije otkupio BBC dokumentarce o telu, da gledate kada ne idete na posao, kada imate grip.

Posle sam otišao kući, gde je po običaju bilo dosadno. Premišljao sam se, onoliko koliko se i nebo nad Beogradom menjalo, da li da sednem na bajs i odvezem se na Adu. Seo sam. Nešto u meni je pobedilo, ono slabo u meni. Vozio sam se između ljudi, koji su se vraćali izmoreni radnim vremenom. Tmurni oblaci su jurili za mnom. Kao da sam bežao od kiše. Lift na brankovom mostu nije radio. Čudni su mi svi ti ljudi koji me mimoilaze na biciklima. Pitao sam se da li su i oni isto tako usamljeni kao i ja. Zašto oni voze to? Zašto su onako opremljeni, zašto imaju sve to na sebi? Da li ih uzbuđuje ta garderoba? Te rukavice, biciklističke, patike? I ti pogledi u prolazu. Baš čudno sve to. Šta li oni misle o meni? Da li oni misle da sam ja smešan u lanenim pantalonama, kačketu i crnim sandalama? To nekako nije biciklistička garderoba. Nekako je neiskusno s moje strane. Kada sam došao na Adu, shvatio sam da je tamo Sajam suhomesnatog. Svi otkriveni rolaju. Ili okreću lanac na bajsu. Imaju tetovaže. I razvijeni su. Ribe su u kostimima na kojima pišu HAWAII, da sa dva i. To mi je super što ima ta dva i. Opet me nekoliko ljudi pogledalo. I ja njih. Mislim šta oni misle o meni. Ja mislim da bi možda neko od njih mogao da uđe u moj život komotno. Ne bi mi smetalo. Dobro, možda bi se samo zadržali na jorganu, ali ni to nije loše, u ovo doba godine. Ovo je doba za avanture, majku mu. Gde su te avanture, zašto ih nema? Ko ih je sakrio? Zašto ih kriju od mene?

Mašina je još jednom uspešno oprala šareno rublje. Curila je kao i uvek. Jadna, plače svaki put kada je upali. Mikica još ne dolazi, iako je još one tamo nedelje rekao da ima mašinu za mene i da dolazi petak, najdalje nedelja. Prošlo je sve to. A ja naredni vikend idem u Knjaževac. Kod E. u kuću. Joj, imam tremu. Kao kada sam bio kod Renata mesišta. Što ima ne znam koliko kanala i samo pokazuje porniće.

Ne idem mi se na posao. Ali, moram. Želim otići u taj London. Baš mi se ide odavde. Ne znam da li sam to već napisao, ali ajde da ponovim nije na odmet.

Ej, gledao sam novi tv show MENJAM ŽENU. Offove radi G. Joj, mnogo je treš. U ovoj epizodi je žena koja liči na Indiru, bila kod nekog lika iz Stare Pazove, koji ju je šminkao i pravio od nje Pepeljugu. On je mnogo smešan. I tako... Ne piše mi se više...

Party sa malim P

„Svi ste vi promašaji. Ja sam Majka Zemlja, a svi ste vi promašaji.“

Marta, Ko se boji Virdžonije Vulf



Bože da li je juče moglo biti dosadnije, da li je moglo biti gore, odvratnije, ponižavajuće, grozobno, turobno, odurno, monotono, potresno, groteksno, volšebno, suludo. Da li postoji još neki sinonim koji bi mi pojasnio, i približio sinoćni žur, koji smo baj d vej preživeli. Mislio sam da se nećemo izvući. Ipak smo otišli, onako splasnuti, kao da smo bili pod golden shower-om, kao da su nas svi ponaosob maltretirali. Žur je bio kraj dana, kulminacija subote koja je kao trebala da bude suuuuper dan. Da nas opusti od frustrirajuće nedelje, da svi nađemo nekoga koga ćemo odvući u krevet i probuditi se u vreloj nedelji u moru znoja, i zadovoljstva. Međutim, sve nade su potonule odma. Uvek me je interesovala, gde svi ti smor ljudi žive, kako se nisu ubili do sada, kako im neko već nije rekao gde je Brankov most, odakle se skače u sigurnu smrt, da se ne promaši, slučajno. Ta kvazi urbana moda devojaka koje ne žele da budu lepe, jer misle da će neko da pomisli da nisu pametne. Užas. Pa super je stvar ako neko misli da si glup, jer si lep, pa se iznenadi tvojim i kuoom.

Ichigo i E. su bile super. Možemo ih zvati Otvorena leđa i Zebra. Ichigo se prethodnih dana baš potrudila da napuni svoj orman, što na popus (ili SALE), što ovako. E. je imala prekrasan šorts u zebra šarama, sport lock majicu, i štikliiiiiiice koje su non stop upadale u rupice. Ej, bila je i N. sa novom roze fiksnom protezom i AIDS tunikom (okej neću više, motiv je Afrika, a ne paprika). Doduše bila je smorena, ali šta se tu može, nije ona uvek takva. Smorili smo je jer smo bili pravi poslovni klan, pričali smo samo o firmici. Naša mila firmica, ljudi iz firmice. Hi hi hi. Boki koji poznaje svu grčku razuđenu obalu, svaku špilju i špicu. Goš. je imao suppper košuljicu sa kružićima. Svidelo mi se, svidelo mi se. Ej, S. Trojan je imala dečka, lep, pristojan, normalan, bože zar je moguće da si je pogledao? Ej, M. slatka mala sa ogrlicama, sa pitomim očima. Baš je ona nekako super...

Mislim da mi je ovaj opis poprilično smor i da moram sada nešto da uradim, neki prelaz, ne ide mi sa opisom žurke.

Stigla mi je sms poruke sinoć u dva i šest minuta – Nosim minđuše i svi mi zavide. Marta ih nosi. A juče sam pričao o tim minđušama. Stvari su jako povezane.

Kada sam stigao, u stanovima preko puta mene bila su upaljena svetla. U stanu na vrhu, ljudi su se spremali za grad. Svi su stavljali gel na kose. I zalizivali se. Čak i onaj jedan poznati glumac koji mi ide na kurac, ime mu počinje na G. On je najviše vrištao u klozetu i pitao je: Jel mogu ovako? To ljudi uvek pitaju reda radi, jer znaju da će odgovor biti – Ma možeš bre. Došlo mi je da dreknem – E, ne možeš, manje gela, manje gela...

Tako sam i zaspao. Na tv ništa nije bilo. Hteo sam da idem na chat ali je sajt bio rekostrakšn.
Evo sad sam budan. I ne spremam mi se doručak, a moram.

Pozovi bilo koga...

Sada sam definitivno siguran da život može bukvalno da ti se preokrene u jednoj sekundi. Da sve može da ti se izvrne, kao poslužanik prepun porcelanskih šolji nalivenih čajem od mente. Sve može da postane drugačije, i da se sve gleda iz potpuno drugačijeg ugla. Odnosno, da ništa ne bude kao što je bilo.

Jučerašnji dan je bio nekako drugačiji. Ja sam bio drugačiji. Izgledao sam kao da sam podstanar u sopstvenom životu, da mogu da gledam sa strane šta mi se dešava, da ne učestvujem uopšte u onome što radim. Ne znam da li vam se to nekada dešava. Meni često. Uopšte ne poznajem te svoje postuke, oni nekako sami od sebe funkcionišu, a ja gledam i zabavno mi je što sam tako odaljen od sebe i puštam da eksperiment sa samim sobom teče. Ništa vam nije jasno? Joj, ne mogu ponovo da objašnjavam.

Kada sam ušao u sterilnu prostoriju zadimljenu Glejd osveživačem za prostorije, nešto je bilo drugačije. Unutra je bilo tačno, mislim pet ljudi. Dve žene i tri muškarca. Jednu ženu i dva muškarca sam znao. Kada mi je osoba preko puta mene pružila ruku, zastao sam, nešto se desilo u tom momentu, bilo je nekako kao stop kadar, kao da je reditelj života u tom trenutku rekao – čekaj, stop, ne snimaj, ovo ne može ovako, previše ste emotivni za ovu scenu, ovo je sastanak, ovo nije bljutava romantična scena u kojoj se dvoje slučajno sreću i nešto se desi u narednih dva sata sa njima. Ponovo. Ali, nisam imao šansu da ponovo uđem i izmenim energiju prostorije sa Glejd osveživačem. Žena sa debelim okvirom je kenjala. Doduše, nije jedna od onih koji nesvesno kenjaju, pa nemaju meru. Ova je imala odmerenost u kenjaju. Lepo je nekako pakovala ta svoja govna koja su joj navirala na usta. Ja sam i dalje bio uzbuđen. Pogled osobe bio i dalje jak. Tada sam se odvojio iz sebe, i otišao na plafon da malo lebdim i gledam sve ljude u prostoriji odzgo. Razmišljao sam o svima. Kako ustajemo ujutru, kako se tuširamo, kakvi smo kada nas niko ne vidi, koje su naše tajne, o čemu maštamo, šta radimo kada nam je dosadno? I tako su mi se ređale slike u glavi, neviđenom brzinom, sam svakom od nas smišljao fantastične scene, koje su bile šarene i zanimljive. To uvek radim, od sranja pravim lep film. Ulepšavam sebi momenat maštom. A to ne valja. Posle, kada malo bolje upoznam ljude, onda se sjebem, jer ništa nije kao u mojoj glavi. Svi ti ljudi su na kraju obični, ništa ne rade specijalno, nemaju tajni, jedu najobičniji hleb, i tako samo žive. Zašto uvek razmišljam unapred, zašto se sve završi u mojoj glavi, zašto ništa ne doživim, zašto se ništa od toga ne desi... Pa da nisam vidovit, ja samo maštam... Do kraja razgovora energije su nam se sudarale, tražile su više prostora, lutale su, nisu htele da se gledaju direktno u oči, mimoilazile su se... A onda sam dobio vizit karte. Nekako vizit karte ljudima daju neki viši nivo. Kao da više postoje od ostalih ljudi. Kao to je dokaz da tamo neko živi u nekoj šugavoj kancelariji. Ovi što nemaju vizitke, njih kao da nema. Tako mi se uvek činilo. Ovako znaš da pripadaš nekom stadu. Nekoj grupi, da nisi sam, da si zašuškan.

Bio sam srećan zbog flerta. Iako znam da je to bilo samo par pogled, ali bio sam srećan, nekako sam želeo da se to nastavi, da bude još više, da se produži, da bude lepo. Ali, isto tako nisam hteo da se nadam ničemu.

Otišao sam onda u grad. Ponekad lutam ulicama i samo gledam ljude. I uvek mi se čini da je njima bolje, da su oni manje usamljeni, da oni idu kod nekoga, a da ja sada šetam sam, i da oni vide da ja buljim u njih, jer nemam šta drugo da radim. Hodam, nebo se nekako izbezobrazilo iako je neviđeno toplo. U Čika Ljubinoj prepoznajem mladež na S.-om vratu. Gledam ga u potiljak. On hoda lagano. Nekako sporo. Ima neki ofucani army šorts, polo crvenu majicu, i ranac. Baca onako tabane po asfaltu. I ne okreće se. Samo ide kroz grad. Ali, bukvalno kroz. Setim se da bi vokativ rešio stvar da se on okrene. On se okreće. Nismo se videli tri godine. On je nekako klonuo, ima neku bolesnu boju, i zubi su mu katastrofa. Nekako izgleda kao HIV, ako to izgleda uopšte. Ne znam, glupo je suditi po izgledu, ali mi deluje da ima HIV. Ima tu neku tugu u očima, iako preko njih nosi crne naočare. Ali vidim ih u obrisima kako suze. Kako se nadaju nečemu. I ima venu preko ćelave glave koja onako pumpa krv na sve strane u glavi. Smeje se glasno S. Uvek se smeje glasno, nekako prenaglašeno. Kao da će da me pojede tim osmehom. Onako se pljuvačka razvlači po usnoj duplji. Zubi su mu baš propali, ne mogu baš da vidim da li ima rane u ustima. S. voli promiskuitet, zato sam i pomislio na HIV. Pozvao me je da sednemo na kafu. Već posle dva minuta, postalo mi je dosadano. S. je jedan od onih pamtnih ljudi, koji su u svojoj suštini malograđani. Koji nikada ne postanu ono što su želeli u životu. Ne znam, možda sam surov, ali o tome sam mislio celo vreme, dok me je gledao kroz naočare. Sad mi je na pamet pao Kapoti koji je iskreno pisao o ljudima koje je znao, i kako su ga na kraju svi ostavili. Nekako uvek mislim da ću tako da završim. Ne znam zašto imam taj trip.

Međutim, jedan poziv menja sve. Čuo sam Ichigoov uzdah. Bila je uplašena. Pitala me gde sam. Šta radim... I počela je da čita... Čita. Čita. Znala je sva slova doduše. Ja bih zaboravio slova da sam to morao da čita. Pitao bih se da li je nešto č ili ž. Odakle da krenem. Šok. Apartman. Opasne veze. Džozefina Hart. Haruki Murakami. Sve to u jednom pozivu. Sva umetnost se slila u te impulse, koji su se u Telekomu okretali neverovatnom brzinom. Reči su kao u Tri boje crveno putovale žicom, i ulazile u moju eustahijevu tubu i pravile su lom. Kao neka najlošija muzika, ever. I tako, onda je spustila. Prestalo je čitanje. Ja sam sedeo zavaljen u fotelju Apropoa. Gledao u zgradu pored. Sa radija je neko recitovao nešto na engleskom i čula se neka lepa muzika. Gledao u ogroman kristalni luster u susednoj zgradi. Bio je kristalno jasan. Želeo sam da otputujem. Da me nema više ovde. Šta ću ja ovde, pitao sam se?

Billie Jean

Već je dosadno. Poslednja dva dana je užasno dosadno. Ništa mi se ne radi, i samo bih tako blejao i listao časopise. Ne bih pričao, samo bih sedeo u nekom kafeu, recimo na Campi di Fiori, u onim stolicama iz italijanskih starih bioskopa, one drvene i gledao bih ljude. Posmatrao bih kako žure, kako se nerviraju, kako rastežu i gube vreme, kako su nesrećni ili srećni, kako žele da iskoče iz svoje kože, kako kupuju cveće.

Opet sam imao nesanicu. Nije mi se spavalo. Gledao sam 48 sati svadba. Bili su u Surdulici. Mislim da ništa nisam razumeo šta ti ljudi tamo pričaju, molio bih produkcijsku kuću Emotion da se u tim slučajevima seti da postoje titlovi. Elem, tvoje se baš volu, i žele taj brak, i venčanicu, i Tunis... Rekli su da su već bili na medenom mesecu u Pirotu, ali to im nije dovoljno.

Jutros mi je stigao sms od Jukebox-a. Obožavam kada čujem zvuk sms-a, potrčim ka telefonu, i onda mi sms šalje Telekom Srbija. Super povoljno obradujte osobu. Koju osobu? Koga bre da obradujem? Da li su oni normalni? Jel oni u tim svojim bazama vode računa o single personama ili samo vode računa o našim računima?

Majkl Džekson mi vrišti na ušima. Razmišljam o tome šta on sada radi? Da li isto tako vrišti u svom kupatilu, jer ne može da potrefi usta, da stavi puder, tresu mu se ruke. Da li u kući ima ogledala? Da li je sve zamračeno? I da li ima svoje dvojnike koji su isto tako unakaženi, koje šalje u kupovinu, da ih snimi kamera, i da se napravi dokumentarac u kome će on izgledati kao manijak. Da cela planeta može da kaže, bože on je bolestan, on kupuje porcelansku činije od milion i po dolara, jer nema šta drugo u životu da radi. Kako su smešni ti dokumentarci o poznatim ljudima, gde su predstavljeni kao duševni bolesnici. Kao ono Vitni Hjuston završila u urgentnom, sa metalnom cevčicom u nosu u kojoj su našli pola kile belog. I onda svi kažu, bože, bože, bože, dobro je što nismo popularni i poznati, vidiš kakav je njima život. Mi smo sretni sa našim malim životima u kojima prašina pada po plastici diskova na kojima su slike tih ikona.

Nije mi jasno zašto već jednom ne počnu da prave prave ikone, od drveta, tipa Sv. Britni Spirs, sa sve oreolima, i kandilom, koje bi bilo na baterije. Ej, super ideja za izložbu. Hram šou biznisa. I uradi se sa sve oltarom. Madonnin oltar. Svakako je ukrala ime katoličkoj crkvi. Bilo bi super da se napravi kalendar slava sa poznatima. Tipa crveno slovo – sveta Šer, ne sme ništa da se jede, posti se, i samo se oblačimo kič. Joj, to bi bilo super. Sveti Robi Vilijams, samo droge tog dana. Priložite prilog za kokain Ace Lukasa. Super. Onda bi imali i kanonizovane svece, tipa Cece i Jece.

Ichigo i ja doručkujemo pitu. Listamo Gloriju. Drama Vesne Pećanac. Žena Erika Kleptona priča o svemu. Kako Erik mrzi podgrejan ručak. Ivana Vujic sa nekim krep papirom oko vrata. Kao performans umetnica. Slike iz francuske ambasade.

Neša Klik i Sandra Perović. Fešn i film, para dva, grli li se, sve do pola dva... Borka i Prpa. Na sledećoj strani – Isidora i Ceca, izazivaju pažnju javnosti. U toj Gloriji, i dalje, su mi jedino najinteresantniji naslovi. Hvala ti Duška na naslovima. Majstorica si.

Opet su tu naše dosade. Providne devojke. Jedna ima suvu kožu, druga ima oklembešena usta. Ima tu donju usnu koja visi i tako se nekako klati. I vlaži se non stop. Ova druga ima nekringer za biceps, ono kao Kleopatra, samo od aluminijuma. Ima i neki veštački cirkon. Imam utisak da se baš loše jebe i da samo vrišti, a to je kao muškarcima strava. U jeee vrišti, znači dobar sam jebač!

Super je u Pošu. Bio sam sinoć sa N. I radi neka sponzoruša za šankom. Ali mi je donela led uz koka kolu iako nisam rekao. Misli devojčica, mislim se. Super. N. priča o Vanji naravno. Ja serem o B. naravno. Onda oboje pričamo o N. Shvatamo da je to smor. Njoj zvoni mobilni. Neočekivano je ljubazna. Ljubazna, da mi se prdi od toga. Zamišljam da živim baš u toj kući u kojoj je Poš. Lepo skrovište u ulici Svetozara Markovića. U ulici u kojoj Leta na krovu svoje zgrade ima ofarbanu kadu, u kojoj leži. Snimili su je i za b92. Da svi vide kako može da se uživa u gradu. Leta kaže da se ne maže faktorima. Ništa ona to ne voli.

Danas idem kod obućara po tašnu, a Ichigo po one sandale prošlosti. Videćemo ko će pre stići.

prljavi&zli

Ponekad pomislim da ljudima zaista nema pomoći. Da su previše zaglibili, i da bi im bilo jako teško da se vrate na pravi put, pa prave sve veća i veća sranja, pakuju govna u velike vreće, ali ona samo naviru, i naviru i zatrpavaju i one koji nisu krivi za ta govna.

Sinoć sedim na sastanku i gledam te ljude sa tim vrećama govana kraj njihovih stolica i razmišljam kada su oni počeli da pakuju te kese, kako se to desilo, jel to dolazi postepeno ili se ti samo jednog jutra probudiš i kažeš sebi – sad ću da budem odvratan, sada ću da mrzim sve, sve ću da mučim, jer mi se može... Kapiram da su ti ljudi mučili druge i kada su bili mali, ono bili su glavni u odeljenju, u školskom wc su nagovarali svakog da proba travu, ali oni nisu pušili, i lepo su se smejali kada bi ti što su probali otišli na ribanje kod direktora škole... Kao ja sam ih nagovorio, to niko ne zna, ja sam uzoran đak... Mislim da su to ti ljudi. Nagovarači i pičke. Ali iznad pičke, postoje veće pičke, i tome nema kraja. Zato nam nikada neće biti bolje. Džaba je meni što to vidim, to nikada neću moći da ispravim. Samo ću da ćutim i da vrtim glavom i da imam u ustima bezbroj onih slova cccccccccccc.... A to je onda potvrđivanje da su ružni, odvratni i zli pobedili. Neću! Nije u redu. Zašto to mora tako? Pa nisam ja jedini koji to vidi! Zašto im ne jebemo mater i kažemo im da su odvratno... Uuuu, ovo jebote prelazi u otvorenu frustraciju. Evo, neću više, ne bih da pomislite da sam poremećen, hoću da ostanete i da čitate ovo. Sad ću fino. Bez tenzije. Ljudi u ovom vremenu ne vole teške priče. Dosta im je teškog života. Na Internetu su zbog zabave i pornografije.

Sinoć sam bio na nekom porno sajtu i baš razmišljam o svim tim ljudima koji se slikaju. O toj mašineriji, o ljudima koji drže reflektore iznad ljudi koji se tucaju, kao ajmo još jedan anal pa da idemo kući. Čeka me žena, a deci treba da kupim igračke za rođendan. Ajde, bre to svršavanje malo brže. Ponekad mislim da me ti ljudi iz tih slika vide, da mi kažu – kako te bre nije sramota? A bakšiš za našu jebačinu. Ne možemo samo od honorara da živimo.

Ležim sinoć i telefoniram do ludila. Samo sam okretao brojeve. Non stop. Prvo mama, pa Flora, pa B., pa G. i onda sam se smorio... Nisam mogao više da pričam sa ljudima. Samo mi kažu – valjda će neko naići. Čekaj! Dokle bre da čekam? Dokle? Ej, i ta rečica valjda. Uh, kako to mrzim što postoji. Valjda bi možda bi bilo gore od valjda.

Flora je trudna i ulazi u deveti mesec, i kaže da može sve da se desi. Ode u Merkator po tikvice, i porodi se u Woman Secretu. To bi bilo super, da prodavnice imaju odeljak za trudnice kojima pukne vodenjak, pa detetu u rodnom listu piše, rođen u Mangu ili Zari. U Zari bi bilo super, da dobije ime Azra.

Juče sam seo u Ž.-a kola. Mazda. Kabriolet. Plastično cveće na zadnjem sedištu. Kapiram da je to zbog Kama Sutra, ili je i to Frenk Šui za seks u kolima. Kao drži cveće na gepeku i desiće se, kadtad. Super je Ž. Samo što joj je Avon izašao na svaku poru. Kaže da ne može više sve da radim. Eeee, kažem joj Srbijica mati, voli tako da jedan čovek radi sve, i strategije, i dizajn, i da pregovara, i da se javlja na telefon, i da brine o kostimu, keteringu, da nosi termos sa nesom, da lepi brending na suncobrane... Da, da, nema Srbijica ljudi, svi su u kafićima, i nemaju vremena da se bave bilo čime, osim naručivanjem pića, vrćenjem ključeva od prazne gajbe i sprovođenja onoga što su videli na pornićima. Znate ono, dođu na kauč, trepnu malo, počnu da se skidaju, ovaj je uvati za sisu rukom, stegne joj bradavicu, ona ga uhvati strasno za kosu, perut malo padne na njegovo rame, liže joj bradavicu, ona digne glavu i žmuri malo, leeeepo je.... I tako sve do stavljanje ogrtača za kurac.... Što volim takve sinopsise....

Mislim da je moj komšiluk počeo ovo da čita, jer nikog nema na prozorima, žena sa fensi kuhinjom je nabavila neprobojnu zavesu, žena sa ustakljenom kuhinjom više ni ne kuva, nema nikog. Nemojte to da mi radite, nemam o čemu da pišem. Vi ste moje muze. Vi ste moja inspiracija. Ne ostavljajte me i vi. Ja samo želim da se družim. Kao jedna Danijela. Danijela. Dala bi ona, jer je Danijela.

P kao ponedeljak

Uh, kakav dosadan početak nedelje. Jedva sam ustao. Nesanica me mučila do zle dobi. Baš je zla ta dob, kad je pustila mozak na turn off. Moram malo da koristim ove tuđice, da ljudi vide da sam socijalno biće, i da mi dobro ide da metnem na kraju rečenice, neku poštapalicu.

Svi u firmi čekaju neku hranu. Svima cure bale. Valjda je ostalo neke rane od svadbe. Udavala se ćera našeg izvršnog direktora. Ima i foto sešn, u kolima, sa bidermajerom, burme, ima sve... Kao kada izađe tekst pa ispod napišu kopirajt baj Glorija, kao da niko više nema prava da nakači kako su mladenci srećni ispred zaklanog praseta. Ovo je kažu bila fina svadba. Ali, eto ostaci se čekaju. No, izgleda da nisu ostaci, nego bogme silan ketering. U, jee, proje sa letećim listovima pršute.

Stalno kopam nos. Imam neke skorene sline, koje me mame. B. kaže da je to mozaična bolest nosa. Verujem mu, ma šta to značilo. U stvari, super je imati nešto što se zove mozaična bolest. Možda da obojim sline, pa da bude vitraž.

Upravo sam se izvukao sa nekog dosadnog sastanka. Samo traže ideje. Nisam ja pupma. Kao koliko ćete litara super ideja? Imamo i bezolovne. One su malo jeftinije, jer su jadne, nemaju olovo u sebi. Lake su. Lake ideje nikad ne polete. Što ovo dobro zvuči!

Ne znam kako, ali moram da kažem da se Maratonac probudio i da ga je E. Opet pustila u odaje. Nije ništa pitala. Samo je ćutala. Valjda. Ne znam detalje, samo mogu da zamislim te male nožice kako se grče od zadovoljstva. Ponekad kada razgovaram sa ljudima, pokušavam da zamislim njihove orgazme. Da li se onako šćućure, i ječe u sebi, ili vole da se nedojebani komšiluk smori, pa vrište na sav glas kako bi ceo svet znao da se još jedno zadovoljstvo desilo, upravo tad u tom času, dok neko gleda dosadan film na Pinku i jede toto keks, iako mu suvišni kilogrami odavno kvare reputaciju.

Razmišljam o tome kako se to desi da se čovek u nekom periodu svog života (recimo blizu pedesete) skroz smori od svega i uvene. I samo tako vegetira. Znam dosta takvih ljudi koji nemaju života u sebi, nego eto imaju žute zube, kamper cipele, i znaju nešto malo o pop sceni Njujorka osamdesetih. Ono žurke, Vorhol, Morisi, Džon Votersa ako spomenu to je već haj kles. E, ti ljudi tako idu, nekako kroz život, skroz mrtvi, samo pričaju o prošlosti, i sve im je okej, pa im posle kažu kako su fini, nikog ne vređaju. Mislim da su to ljudi bez reakcije. Ti koji ne vređaju nikog, to su ljudi koji ne reaguju. Uvek imaju taj izraz lica – pa fino je, da, da, znam, to mi liči na Grejs Džons, na jednom koncertu sedamdeset i osme je nosila to na levoj sisi. Super je to. I tako stalno. Ne znam kako mi je ovo upalo u moždanu brazdu, ali ko velim, kad je već upalo, što da ne podelim sa vama. Humano je ono što imaš da podeliš sa ljudima, zar ne?

Ichigo je u dilemi. Ali, u životu se mora ići prema strahu, iako ja to skoro nikad ne radim. Ali okej, ja sam posebna vrsta pičke, to za mene ne važi. Prosto, mora se uvek preseći u pravcu rizika, jer i ona dosadna kampanja za Šetača je bila – Najveći rizik je ne rizikovati nikad. Nadam se da sam dovoljno jasan. Kome nije jasno, ništa mu ne mogu. Nikada mu neće ni biti jasno. Znači ako ne razumete, u specijalnu instituciju, ili zovite Olju Bećković sve dok vas ne uključi da glasate.

Maštam da odem, daleko, daleko, da počnem sve iz početka. Bože, koliko sam puta to sebi rekao. Ajde, da sve lepo ispočetka, nećeš toliko prljati za sobom, nećeš ostavljati prljave sudove po nedelju dana u sudoperi, nećeš nositi gaće po nekoliko dana, rezaćeš nokte kad treba... O božeeeeee koliko je to loših navika? Gde je tu droga? Porivi? Prolivi? Kurzivi?

Uh. Dosta je. Sad sam u teškoj drami. Iskuliraću malo.

Ne mozes pobeci od nedelje

Kraj nedelje. Gledam utisak. Pričaju nešto o zatvorima, šnajderima usnih dupljih i čeličnim šipkama koje zarivaju zatvorenici jedni drugima u glavu. Nekako malo stravično zvuči ta neka druga realnost koja se dešava iza nekih zidina, tu u centru grada. Prvi put sam čuo večeras da je zatvor krugu dvojke. Gde je taj zatvor? Nisam to zaista znao.

Dok sedim sa G.-om u parku, vetar nam diže kose. Njegovu čistu, i moju masnu. Klinci se igraju sa vodom iz fontane. Prskaju penzionere i govore im da su džiberi. Deca su vrlo nevaspitana danas. Stalno govore jedni drugima – puši kurac. Pitam se da li im curice zaista puše kurčiće, iako su tek drugi, treći razred. Jedan čiča se se buni što ga prskaju. Klinci kažu slučajno je deda. A deda njima – oćeš ja tebe slučajno da istučem prutom? A klinac na to – Kako to da me tučeš slučajno, tuče se namerno, a ako je namerno, onda hoćeš da me ubiješ! Meni je ovo utisak nedelje koji nije ni na jednoj listi.

G. ima super majicu. Doneo mu N. iz Njujorka. N. radi na nekoj farmi u Kaliforniji. Lepo mu je u Americi. Zarađuje pare, pa posle luduje po San Francisku. G. i N. su kolege sa klase. Dramaturgija. Baš liče na pisce. Super mi je to da neki pisac radi na farmi.
Želim da promenim ovaj svoj pogled na susednu zgradu. Stvarno je više smor. N. nije tu već nekoliko dana. Dolazi samo neki momak, koji se tušira po celi dan i briše tirkiznim peškirom. On uvek zaboravi da ugasi svetlo u kupatilu i izađe iz stana.

Žena sa Jordi ilustracijom iznad šporeta guli narandže. Meni miriše kada vidim tu sliku. Drži noge na stolu, dignute i priča bežičnim telefonom. Malo je debela ona, onako popunjena, mislim da joj se koža talasa. Kupili su joj nove čaše za vino, pomišljam da su Leonardo.
E. shvatila da ne može oklop da se nosi non stop. Nosiš, nosiš, i pomisliš da sad niko ne gleda, pa skineš, i neko te ubode. To obično tako biva. Mislim da je E. emotivna, samo ime joj počinje tim slovom. Ona ima mala stopala, a gospodin Č. jako dobro zna šta to znači. Jao, ona će se sada zacrveniti. Ovde ću napraviti pauzu, da se E. odcrveni. Ichigo i E. su bile na Exilu. Tražile su azil na Egzilu. Imale su i vozača. Ha ha ha...

Osećam se usamljeno. Ali, nisam nešto nesrećan. Ne znam.

N. mama sutra ide u bolnicu. N. joj je kupila pidžamice. I vodila je na ručak. N. je pažljiva ovih dana prema mami. Mama je pažljiva prema N. J. dolazi da vozi N. mamu.

V. mi sašio pantalone. Imaju tattoo na pojasu i mnoooogo dobro mi stoje. Ako se sada ne zalepi neko, stvarno nema nade za mene.

Čitam Murakamija. On je stvarno odličan pisac. Nekako piše obično, koristi neke proste rečenice, ali sve ti dočara, sve ti da na tacni, ništa ti ne bude nejasno, nekako je sve tu, sve ti je blisko, iako ti se baš to nikada nije desilo u životu.

Još sam u taksiju razmišljao kako Beograd miriše na more. Sedim na kožnim sedištima, i gledam ljude kako jure da se zabave večeras, jer petak je zaboga. Svi smo valjda pretplaćeni da nam mora biti super. Taksista vozi haotično, psuje neku ženu sa kolima ljubljanske registracije, koja želi da skrene u ulicu, u koju se ne skreće. Taksisti uvek sve znaju, moraju svima da pokažu kako su oni pažljivi i skreću samo tamo gde se sme, makar vas vozili okolo naokolo, samo da skrenu tamo gde se sme...

Radno vreme se završilo kod obućara. Ja sam mahnito slao sms-ove Ž. jer mi trebaju jebene pare. Ichigo je ubeđivala obućara ta njene sandale mogu da se poprave. On je rekao ali koštaće vas hiljadu dinara. Ichigo je bila uporna. Pa šta, rekla je, želim da ih popravim. Nekada te zanatlije ne znaju da njihove mušterije žele da poprave neki krš po svaku cenu, iako možda za te pare mogu da kupe dve nove iste stvari. Ali, Ichigo-u nešto znače te sandale. Video joj se onaj sjaj prošlosti u očima. Samo što obućaru nije rekla, pa zaboga popravite ih, znate koliko sam stajala u njima, koliko mi je njih prilazilo, kako sam mrdala kukovima njima... Hoću da se to vrati... Jel vam jasno? Tih vaših hiljadu dinara me ne zanima. Imam ja platu za to. I obućar je pristao.

Posle smo išli na kolače. Br, Ichigo i ja. Naručili smo Čiz kejk (Br), neku korpicu od karamele (Ichigo) i krempitu(ja). Posle je došao i B. On je naručio kafu. Jao, što je to divna poslastičarnica. Kao da se sa zidova sliva krem. Imaju i providni lavabo u klozetu. Br je pričao o klozetarki iz Kolarca, koja piše divne pesme. Ja sam rekao da bih voleo da napiše zbirku pa da je promoviše u Staklencu ili nekom drugom velikom klozetu, i da bih rado napisao recenziju za to. Br je baš bio smoren od kratica na tastaturi. Dosta mi je više tog ctrl-a.

Onda sam pričao o komšiji koji je u novinama izjavio da voli čarape. Voli čovek i kutlače, ali čarape su mu super, jer su skrivene. Trenutno nema nikog u tom stanu. Mrak. Mogu samo da pišem o mraku tog stana i uličnom svetlu koje obasjava lamperiju tog stana. Međutim, ispod stana u mraku, vidim kuhinju. Fensi kuhinju. Sve je kao ono kada Duška Jovanić pošalje nekog da vam slika bide, pa napiše ispod slike Zdravko Čolić provodi prijatne trenutke u ovom kutku. E, ta kuhinja je u tom fazonu. Nikada se ne kuva, vidi se iz svakog aviona koji sleće na Nikola Teslu. Kuriozitet je što žena ima Jordi Lambandu iznad šporeta. Trenutno su u kuhinji 3 ribe. Mislim da je tu vlasnica kuhinje, koja najviše voli da brije noge baš tu, isped Lambande i njene prijateljice koje se cerekaju. Valjda misle da je i dalje in pričati o kurcu i deliti se kao junakinje Seks i grada ili ne daj Bože Očajnih domaćica. Deluju poprilično dosadno.

N. je juče kupila monaške papuče u Šubidu za 6500, oo dinara (nije normalna, a u Grubinu baš ima lepih papuča, pri tom nisu monaške, nego lepe), onda neki FIFA sat (sic!), nije mi rekla koliko je na to pukla, onda je u Lush-u ostavila ravno 4700, oo ili manje, ali 4000 svakako, kupila je u GAS-u afričku tuniku, lepe su kese iz GAS-a, lepše od Zare, da nosiš doručak za posao ili nešto slično... Ali, N. ne radi, jebi ga, nema kolegama da pokaže kesu, da ima nešto iz te i te radnje. E, jebem ti šoping, ako sledeći dan ne staviš musli u jednu od fensi kesa.

I tako... Opet sam umoran od ovoga. Pisaću kada budem imao želje, jel vam to jasno? Svakome kome je ovo zanimljivo, neka malo pati, što me nema... Jel da da super pišem, baš sam strava... Baš sam mislio da napišem sam sebi neki komentar, u stilu, kako si ti strava, zašto ne pišeš više, i to...

Ljubav svima vama ako ste ikada ušli u ovo...

Od svega po malo

Grmi... Nebo se približava, kao da će da poljubi zemlju.

Brojim minute kada će kraj radnog vremena, kada će da zvoni, pa da jurnem da se skvasim.

Imam novu majicu, sa zvezdom na grudima. Ako nekog baš zanima, zelena, kupio sam je u Urban shopu, na sniženju 1300, oo dinara, jako prijatni prodavači + jedna prodavačica. Znojnice 300, oo dinara, još malo pa nestalo. Imaju neku kockaste. I neke sa Čegevarom. Joj, bože kada vidim tog Čegevaru, apliciranog na nekim sranjima, upaljačima, kondomima, ili tako nekim sitnicama koje ne zauzimaju veliki prostor tezge na buvljaku.

Svakog dana gledam u avio kartu, Britiš ervejza, piše da ću 21. avgusta, sedeti do prozora, mislim da je sedište nešto 26k, ili tako nešto, i da ću sleteti na terminal 4 na Hitrou. Bilo bi super da ti iz kompanije pošalju sliku onoga s kim ćeš sedeti, zar ne? Da nekako pripremiš autfit, da vam red u avionu ne štrči previše. Rekao sam Nadi pre neki dan – valjda ću se zaljubiti u avionu. Ispašće mi kofer, ipak nemam mišiće, i priča će krenuti, znate te romantične komedije, kako to obično ide...

Ej, dobio sam novog Haruki Murakamija. Listovi se još puše od štamparskog noža. Roman se zove – Južno od granice, zapadno od sunca... Joj, kada tako neko smisli naslov, dugačak, lep, sa puno zareza... Privuče čoveka. Ichigo kaže da su dobro preveli, verujem joj. I mama joj je rekla, poslednji put kada je bila u Japanu, da dobro govori japanski, zaboravila je samo jednu reč.

Br. me zabavlja preko msn-a. On je zanimljiv i ovako lajv, ali preko msn on briljira, prosto smejem se sam sa sobom, i baš me briga. Valjda će uskoro i ta kamera za dijasporu pa će Br. videti kako se smejem i kerebečim. Neću vam sad prepičavati šta on sve piše, glupo je da izvlačim iz konteksta, nije prosto lepo ljudima izvlačiti reči iz usta.

Pre nekoliko sati zvala Ana G. Sedi na plaži, sunča sise, i kaže da hoće da napiše knjigu. Onako da bude baš interesantna. Hoće posle da sve prođe kroz moj skener. Pa, super, kažem joj ja, uvek sam želeo da budem mesar za nove nade. Mmmm, radujem se toj količini krvi.

Sinoć je preko puta moje sobe bio mrak. I na zadnjem spratu, i spratu ispod. Samo je žena sa staklenom terasom, ponovo punila tikvice. Njen muž, koji je onako mator, ali nije debeo, gleda studio B, one dosadne emisije, o istoriji, i ono Agape, gde su svi smrtno ozbiljni i samo nešto postavljaju dileme – da li će biti kraj sveta i kako čovek da prihvati sebe. Sladak je onaj profesor Jerotić, ali nekako demode.

I tako... Malo sam se umorio od kuckanja. Večeras ću više, valjda... Biće nešto zanimljivo. Obećevam...

U sred srede

Uh, sreda.
Moj omiljeni dan.
Moj srecan dan.
Dan kao svaki drugi dan.
Ali poseban dan.
Jos dva dana do vikenda.
Odnosno jedan dan do petka.
Petak je divan dan.
Da, u stvari, subotu volim.